Autostoperska ponderovanja

Season's Greetings

2012-01-01T00:21:00.000+01:00

Znate koliko ja volim ove razne praznike i koliko se radujem ovom periodu godine pa neću dužiti. Prošla je, fala Bogu, neću je ni spominjati i pominjati, a u ovoj novoj imam samo jednu želju. Nit' zdravlje, nit' bogatstvo nit' sreću, niti bilo šta slično, pošto sam prethodnih godina naučio da je sve to samo sviranje...
Dakle, želim samo da na kraju ove nastupajuće neću morati da kažem "E samo kad je prošla, ne ponovila se!"

In memoriam

2011-11-17T08:21:00.001+01:00

Neki ljudi su previše dobri za ovaj svet. Zato se i ne zadržavaju dugo. Dođu, unesu malo radosti i nade u živote onih koji imaju sreću da ih poznaju i potom odu, iznenada i bez mnogo patetike.
I to su obično ljudi iz, tako nesrećno nazvane, klase "mali"... Ne primeti ih čovek nikad, oni ne dižu prašinu, ne buču, ne talasaju. Oni žive svoj život, rade, imaju porodicu, trpe i ne smaraju druge.
Takvi ljudi ne znaju da se naljute, da zamere, da nanesu bol ili patnju, znaju samo da to sve istrpe i podnesu.
I onda iznenada, nenadano, nekom podmuklom bolešću koja je verovatno uzrokovana svim onim negativnim stvarima koje nose sa sobom da ne bi drugi morali, ta osoba ode... I ostavi rupu... Veliku...
I tek tada, kada u umornim i uplakanim očima njihove dece vidimo pogled te osobe, setimo se koliko su bili ljudi i koliko nama fali za tako nešto...

Počivaj u miru komšija, mnogi drugi da žive stotinama godina ne bi mogli da učine dobra koliko si ti za svoj vek...

Aćimović Darko - Pajo
1981 - 2011

U svetu postoji jedno carstvo...

2011-10-25T21:40:00.000+02:00

Toliko puta ponovljena fraza da je prijateljstvo najveće bogatstvo već je postala otrcana, ali nije izgubila ništa na svojoj istinitosti. Koliko nas zastane ponekad u životu i zapita se koliko su zaista bogati?

Iz životnog iskustva znam da mnogi to bogatstvo povezuju sa brojem, ali ovde kvantitet nema apsolutno nikakvu prevagu nad kvalitetom pa je svakako bolje imati jednog dobrog prijatelja pored sebe nego hiljadama njih na fejsu i nisam vam time rekao ništa revolucionarno, to je jedna od onih istina koje se jednostavno znaju...

A kako pravog prijatelja prepoznati? Pa, svakako da nije lako, ali ako se pitate da li vam je neko prijatelj ili nije, onda najverovatnije nije... ili nije još... Takođe, prijatelja ne možete analizirati, proučavati ili testirati, on je tu, takakv kakav jeste, sa svim manama i vrlinama i vi ga takvog prihvatate, a ako nije tako onda vam to nije prijatelj već poznanik ili kolega ili nešto slično... Prijatelji su, kao uostalom i ljudi, često posejani, ali retko niču, stoga, ako imate prijatelja to je samim tim bogatstvo, ali vam neću reći da ga čuvate, jer, ako je prijateljstvo pravo, ono ne može tako lako biti prekinuto ili ugašeno...

A čemu prijatelji služe? Ama baš ničemu, prijatelje ne možete koristiti kao neku alatku kada vam se ćefne pa ih posle vratiti na mesto. Ne, oni su tu za vas kada vam zaista trebaju i najčešće nećete morati ni da objašanjavate previše kakva vam pomoć treba. Oni su tu da sa vama podele dobro i zlo. Da se smeju kada se i vama smeje, plaču, kada vam se plače i da ćute sa vama ako su reči postale suvišne. Prijatelji su tu da vam pruže ruku onda kada gubite svaku nadu i da samo klimnu glavom kada niste u stanju ni da kažete hvala. Prijatelj je tu da se pobrine da svi delići budu na broju kada se jednostavno razbijete i raspadnete, da vam pomogne da se skupite, da vas podseti na razlog i smisao... I što je najbolje prijatelj ima dejstvo i na daljinu! Ne mora čak ni da bude pored vas, ne morate čak ni da ga čujete. Dovoljno je da vam pošalje nekoliko reči i da vam bude lakše, dovoljno je da znate da postoji...

Nedavno sam pogledao oko sebe i pokušao da izbrojim koliko prijatelja imam. Bili su dovoljni prsti jedne ruke. Prijatelji za koje sam siguran da bi stali uz mene kao što bih i ja stao uz njih. Jeste, nema ih mnogo, ali ipak znam da sam neizmerno bogat...

com-passion...

2011-10-17T19:16:00.000+02:00

Početak razgovora nije nagoveštavao nikakva uzbuđenja. Jednostavno "Ćao. Šta ima?" praćeno sa nekoliko uobičajenih fraza o smaranju, umoru i lošem vremenu. Nekom posmatraču sa strane delovali bi pomalo nervozno, kao da su u pitanju tinejdžeri, ali bi blagi osmeh na kraju usana odao da uživaju u priči. On je ipak bio siguran u sebe, još od kad je otkrio svoj talenat i skrivenu moć koju je posedovao, radovao se ovim momentima. Željno je iščekivao sledeću sagovornicu na kojoj bi testirao svoje novostečeno umeće svestan svoje snage i opijen uzbuđenjem koje ga je obuzimalo.

Već posle nekoliko minuta bilo im je jasno kuda ovaj razgovor vodi. Njegove reči bile su vrlo sugestivne, mada do te mere dvosmislene da niko sem njih dvoje ne bi mogao razumeti o čemu se, u stvari, priča. Svakom novom rečenicom opijao je svoju sagovornicu i sve više je uvlačio u svoj svet, posebno napravljen i prilagođen samo njoj, ali svet u kome je on, ipak, suvereni vladar. Tonula je sve dublje, u blaženstvo osećanja prosutih pred nju, nemoćna da se odupre stalnim naviranjem novih i jačih slika koje je postavljao pred nju. To je bila njegova veština. Reči. Reči kojima je stvarao iluzije pred kojima nijedna nije uspela da se izvuče. Nizao ih je u savršene rečenice vezući milje neverovatne lepote kojim je precizno pokrivao ona mesta koja su ostala nedodirnuta i hladna. Ono malo snage što joj je ostalo pokušala je usmeriti na neki smislen odgovor, ali sve što bi uspela da izusti on je vrlo vešto pretvarao u nove talase zadovoljstva kojima je pojačavao dostignuto uzbuđenje. Kulminacija. Igrao se rečima sa opuštenom lakoćom pogađajući najosetljivije delove njene intime do te mere da je ostala potpuno gola pred njim, bez ikakve zaštite, apsolutno mu se predajući... Još jedan uspeh. Bio je siguran da sada može da radi šta god hoće, samo da su okolnosti drugačije...

Nasmešio se uživajući u momentu. Bio je zadovoljan. Sobom. Njom. Onim što je postigao. Ipak, mogao je da oseti blagi ukus gorčine izazvan ovom pirovom pobedom. Nežno ju je pozdravio i izlogovao se sa četa...

...

Granica

2011-10-05T23:37:00.000+02:00

Naslov možda nije adekvatan za ono što mi je na umu, ali ne znam bolji izraz pa ako vam nešto bolje padne na pamet vi obavezno javite.

Oni koji me malo bolje znaju u offline varijanti su verovatno provalili da sam uvek okružen haosom. Tačnije, oko mene je uvek kamara raznih papira, olovaka, sitnijih kompjuterskih delova, potrošnog materijala i još kojekakvog đubreta od koga se vrlo teško odvajam. Razlog je zato što imam neki urođeni strah da će mi nešto od toga zatrebati onog momenta kada se toga i definitivno rešim, iako će mnogi pomisliti da sam jednostavno rečeno lenj, ali ne, nije (samo) to... Iz istog razloga su mi i particije na hardu uvek 98 do 99 posto pune... žao mi da brišem... može da zatreba, a ne jede 'leba tešim ja sebe...

Ipak, povremeno, rešim ja i raspremim krš, bude lepo par dana, ali onda se sve vrati na staro... i opet bude lepo, meni bar... No, sve je ovo manje-više normalno ponašanje (za mene), a i nemojte tu da se pravite kao da vi nemate neki svoj mali OCD? Ima, međutim, jedna stvar koju vrlo, vrlo retko radim. A i kada je radim to je obično zato što pređem neku granicu (i eto mene konačno do poente), ali kada tu granicu pređem znam da nema nazad... nema povratka... i zato ta granica nije klasična granica, već neka teža, veća, komplikovanija i ružnija...

U pitanju su inbox i outbox. Na telefonu i na mailu. Njih nikada ne brišem... nikada... Kao mrav skupljam svaki SMS i svaki mail koji mi nešto znače i koji dolaze od određene osobe i držim ih uvek tu, na oku, da slučajno neki ne bi pomislio da se odvoji od grupe i nestane u zaboravu... Ali kada sve padne u vodu i kada se dođe do one tačke u kojoj znate da više ništa nema onda izbrišem i ova dva foldera. Svaka poruka prožeta isčekivanjem, protkana nadom, pomešana ushićenjem, ispunjena željom, omotana radošću i taknuta neizvesnošću nestane posle nekoliko klikova... I nema nazad...

Pre nekoliko dana sam izbrisao inbox i outbox na mobilnom telefonu, konačno, a i nije mi trebalo mnogo ovaj put, samo mesec i neki dan da se odlučnim na taj korak... Ne znam tačno zašto, ali pretpostavljam da sam ušao u petu fazu Kübler-Ross-ovog modela mada se ne bih iznenadio da sam i dalje na drugoj stepenici i da je ovo samo bledi pokušaj unapred izgubljene borbe. U stvari, neću ni da se opterećujem razmišljanjem, uvek se trudim da iz svake situacije izvučem neku pouku za budućnost, ali ovaj put mi se ono što treba da naučim nimalo ne sviđa... Opet... Život je kučka, to valjda svi znamo?

Kao što i ja znam da lažem sebe... nisam izbrisao... samo sam sklonio daleko od očiju... u tamnicu nekog namerno zaturenog kompjuterskog foldera. Jednom će se sve ponovo vratiti i ja ću se tad smejati čitajući jalove umne bravure naivnog umetnika...

Etape mog života omeđene su brisanjem svih poruka u inboxu i outboxu... Jedna se završi, druga počne... To je valjda život?

...

Closure

2011-09-29T22:28:00.001+02:00

Lepo smo se pozdravili i rastali, a kao dokaz da nema loših osećanja poslao mi je svoju sliku sa trajekta na putu ka hrvatskom primorju... Hrabar mališa, mora mu se priznati :)

Ljubav je samo reč...

2011-09-11T11:00:00.001+02:00

Ljubav je tema koja je od pamtiveka do danas apsolutni bestseler. Reke mastila i mora krvi su prolivene zbog te emocije, a još niko je nije definisao, opisao, standardizovao i objavio rezultate, a da su prihvaćeni aklamacijom. Pomalo je ironična činjenica da se tako malo zna o nečemu što su svi osetili...
Jer, ima li nekoga da nije voleo? I kako znate da ste voleli?
Kako znate da volite?

I pri tome imajte na umu razliku između ljubavi i zaljubljenosti, koja je stanje kudikamo gore i neugodnije, iako na prvi pogled deluje uzbudljivije i zanimljivije. Posle nje ostaje ljubav ili zgarište.

Što više razmišljam na tu izanđalu temu ljubavi sve mi je nejasnije kako uopšte može da se primeni neka logika ili rasuđivanje na nešto što po samoj svojoj suštini prkosi bilo kakvoj zakonitosti? Čujete stotine ljubanih priča i svaka je različita, svaka ima drugačiji početak, tok i razvoj. Svima su se dešavale drugačije stvari, na drugačiji način i sa različitim efektom, a opet, svi ti parovi su vezani tom magičnom rečju ljubav. Kako uopšte u celom tom haosu može da se pronađe neka nit za praćenje? Kako se snaći i ne zalutati u toj šumi stereotipnih detalja, imaginarnih momenata i idealizovanih ciljeva bez ikakvog uporišta u realnosti?

A ima i ona druga strana, ona fizička, u kojoj se ljudi sretnu, razmene poglede i posle par sekundi su u koitusu. Nema ljubavi, nema komplikacija, samo sex i doviđenja do sledećeg puta i prilike. I ovakvih priča sam se naslušao (mada bih možda više voleo da mogu da kažem da sam ih doživeo), ali nikako mi nije jasno kako to funkcioniše... Ja da krenem sa takvim nastupom izgledao bih kao semafor od crvenila po obrazima (i to crvenilo ne bi bilo od stida). Gomile priča i to da uzmemo da su 70% produkt fikcije i hvalisanja, opet ih ima previše. To nije ljubav? Samo mehanizam...

A ja plivam negde između, zaljubljen u ljubav, očaran idealom i zaslepljen idejom dok se oko mene pokreću mehanizmi i parovi... I to je tako iscrpljujuće pošto kao i uvek u svojim postovima imam gomile pitanja bez odgovora. Neću vas smarati sa njima, dovoljno je što ona smaraju mene, samo pokušavam da napisanim rečima nekako složim haos u glavi dok analiziram dešavanja i događaje iz bliže i dalje prošlosti. I nemam predstavu, nemam čak ni pokušaj shvatanja što je svakako u skladu sa početnom tezom, ali nikako nije od pomoći. Jedina konstanta koju mogu da definišem je razočaranje, a nasuprot nje stoji ona ideja, sada ostaje samo da se vidi šta će prevagnuti... I jedino što me više plaši od toga da će ovaj ogavan osećaj trajati dugo, dugo vremena, jeste mogućnost da u nekom momentu prestanem da osećam...

...

Nažvrljotine

2011-08-20T22:03:00.000+02:00

Žalio sam se na tviteru u par navrata kako pišem postove. ali ih ne objavljujem i stvarno, pogledam ovaj blogerov dešbord i sve neke tezice i crtice, počeci i krajevi, skrajnute sredine i razbacane ideje po draftu... Strašno. Mislio sam kako ništa od toga nije dovoljno dobro da osvane na blogu ili da je, (i)pak, previše lično da bi bilo javno, ali, u stvari, to i jesam ja unazad mesec-dva. Razbacan i skrajnut, baš kao i misli mi, te se odlučih da sednem i napišem post koji ću odmah i objaviti. Takav kakav ispadne sa svim onim što u njega upadne.

Dakle, nema teme, ja, pero i papir (figurativno) se hvatamo u koštac i pozivamo mozak da nam se pridruži. Plašim se samo da će nepovezane misli i nedostatak niti uticati i na vas, kao i na mene, ali opet, valjda ste navikli i spremni na taj rizik posećujući ovaj blog?

Uspeo sam da u teretani za mesec i po' dana sa 105 kila ostanem na 105 kila, za mene je to uspeh, čak sam dobio i dva "Jesi ti to malo smršao?" pitanja, ali mislim da je jedno bilo iz zezanja, a drugo iz podrške, pa ih nisam uzeo za ozbiljno. Dok ovo pišem čekam da se skine film o Leniju Brusu, jednom od začetnika modernog standup-a koji me i dalje interesuje i zanima. Razmišljam se i da odem nekom prilikom na neki od beogradskih "open mic" dešavanja, ali s' kim odavde da uopšte pričam na tu temu? Ljudi su smor, dobro, i ja sam smor, ali 'bem mu mater, kada mi je dosadno ja nađem neku zanimaciju, ne pizdim o tome kako nema gde da se izlazi ili šta da se radi...

Jedino na šta pizdim jeste to što kasnim minimalno 5 godina u odnosu na ono gde mislim da treba da budem. Da, pročitao sam prethodnu rečenicu nekoliko puta i ne, nemam pojma zašto je tako nakaradno ispala. To kašnjenje se odnosi na sve aspekte života što je verovatno i logično, pošto u ovoj zemlji i ne može bolje. Da budem jasan, ne krivim ja ovu zemlju, niti bilo koga drugog, čak ni sebe, samo konstatujem stanje. A stanje je sranje. A šta'š...

Jedino mi je drago što se ne nerviram zbog sitnica, trivijalnosti i gluposti. Gledam po tviteru povazdan ljudi nešto hejtuju, neka tenzija i natezanja. Ja kuliram k'o da sam operisan od svih čula. Ne mogu bre, imam sto problema i ovako, samo mi fali da se još razmišljam o tuđim... Ali, to opet ne znači da se ne nerviram uopšte, mislim, da li je to uopšte moguće? Samo stvari koje mene nerviraju definitivno nisu za blog pošto bih se pisanjem na tu temu pošteno iznervirao i bacio sve u tri lepe...

Da vas pitam, ko čoveku usađuje moralne skrupule i principe? On sam ili roditelji dok ga odgajaju ili je to dato nekom višom silom? Pitam pošto moram ovih svojih da se otarasim, barem privremeno, ako ne za stalno, ozbiljno su počele da mi utiču na intimni život. Ispada da sam ja jedina budala koja razmišlja o tuđim osećanjima i gleda kako da ih ne povredi. Lepo je biti jedinstven, al' ja bih rado da menjam kategoriju. Stoga, da ja na kratko odbacim te svoje sisteme vrednosti, počnem da mislim malo i na sebe, da se onako pošteno prokurvam pa da kao i ostali budem prosek. Menjam 10 "dobar je on" za dva-tri komentara o užasima promiskuiteta.

I ide mi se negde, sa nekim, ali niti znam gde, niti imam sa kim. Koji bedak, sad ću početi da se nerviram, bolje mi je da menjam temu. Generalno treba da ili menjam svet, ili sebe. I možda bi se na prvi pogled učinilo da je potonje lakše uraditi, nemojte ni u kom slučaju potceniti sebe kao protivnika.

Idem, dosta je bilo... ne znam samo gde ću... nit' sa kim...

...

Kada se Tantal i Sizif udruže...

2011-07-31T23:16:00.000+02:00

... ništa dobro ne može da se očekuje... Jedan gura kamen sa brda na brdo, ne odustaje, svestan ili ne sve te uzaludnosti. Drugi gladuje i žeđuje okružen hranom i vodom dok mu stena preti survavanjem. Obadvojica su kažnjenici koji tako ispaštaju svoje grehe za koja ih osudiše grčka božanstva (koja, uzgred budi rečeno, učiniše dela daleko gnusnija, ali ko će suditi bogovima?).

Ne želim da ulazim u opravdanost njihove robije, ali znam da se redovno setim ovog dinamičnog dvojca kada god započnem neki posao, a on se ne odvija željenom dinamikom. Na moju sreću i za razliku od pomenutih, ja imam izbor i mogućnost da u svakom momentu prekinem to što radim i skratim sebi (a verovatno i drugima) muke. Ono što nemam jeste pamet da uklavirim KADA je to najpametnije i najbolje dići ruke i reći "a u tri p.... strinine...!".

Upornost se, kažu, isplati, ali slepa upornost bez trunke razuma je ludost. Stoga, u potrazi sam za formulom koja može da mi kaže: "OK, probao si, ne ide, produži dalje i nemoj praviti budalu od sebe." pa ako imate bilo kakav savet rad sam poslušati. Cenim da bi se tako poštedeo dosta frustracija, a i bolje da lupam glavu tim temama nego da krenem sa patetičnim "A što uvek meni sve krene nizbrdo" iako mi, realno, u određenim segmentima, nakon dobrog starta - sve krene nizbrdo...

A možda je to moj kamen i moje jezero?

Iskra

2011-07-06T23:33:00.001+02:00

Hoda čovek mračnim hodnicima, sam, bez putokaza, smisla, ideje. Traži izlaz, ali ne zna kako bi to uopšte trebalo da izgleda, možda ga je do sada sto puta obišao ili zanemario. Možda ne sme da ga nađe ili izlaz uopšte ne postoji... I oseti čovek u tmini hodnika kojim se kretao tog dana kako nešto bledo i jedva primetno sjaji.

Čovek je našao iskru i uze je sebi, pazi na nju, piri lagano da bi joj dao život, ali ne sme da pretera, ugasiće je. Ponese tu iskru na drugo mesto, da bi je smestio udobno, tetošio je i brinuo o njoj. Da joj bude toplo, da ima dovoljno prostora, da može da raste, da živi...

I iskra se rascvetala, prosijala jakim sjajem i okupala čoveka svetlom koje čisti um. On joj je vratio život, ona mu je uzvratila vatrom i smislom. Zajedno su našli kapiju, zakoračili, i poleteli poneseni sopstvenom snagom i željom. Sada su jedno, kao što su oduvek trebali i biti, da čovek nije hodao mračnim hodnicima...

...

Misprinted book cover...

2011-06-29T10:22:00.001+02:00

Davno sam odustao od verovanja sopstvenom osećaju kada su drugi ljudi u pitanju. Pre svega zato što jednostavno nikada nisam uspeo da na prvu loptu steknem pravu sliku o osobi koju upoznajem, a posle sam shvatio da tako nešto i nije moguće.
Prvi utisak, u koji se mnogi previše uzdaju, toliko je varljiva kategorija da uopšte ne bi trebalo ni da postoji. Kako možete da procenite čoveka, njegove namere, osobine, prednosti i mane na osnovu par rečenica i dvominutnog govora tela? OK, priznaću da neka generalna ideja može da se dobije, ali napraviti odluku na osnovu tako varljivih informacija je glupost, najprostije rečeno. Mislim, pogledajte sami oko sebe i recite mi da vas prvi utisak o nekome nikada nije prevario? Koliko puta vam se desilo da za nekoga pomislite "E jeste ljudina ovaj Džon Dou", a da potom ta ista persona napravi neku glupost epskih razmera? Ili kontra slučaj kada nekoga otpišete kao neozbiljnog, dosadnog, bezobraznog, neiskrenog ili u još gorem slučaju pokvarenog, a da se nakon što ga bolje upoznate vaše mišljenje o toj osobi drastično okrene?
A povod, ako se pitate, ovog pisanja, pošto, jelte, povod neki postojati mora, cause and effect, u know, jeste razgovor od juče u kome mi je (sada dobra) drugarica priznala da nije mogla da me podnese kada smo se prvi put upoznali :D
Ništa to ne bi bilo strašno da je ona jedina koja je imala takav utisak o meni prilikom prvog susreta, ali pošto sam to već čuo na nekoliko mesta shvatio sam da je u pitanju obrazac (mog) ponašanja, a ne slučajnost. Malo sam razmišljao na tu temu i jedino objašnjenje koje mi pada na pamet bilo bi da je u pitanju još jedan odbrambeni mehanizam zadužen za držanje ljudi na odstojanju. Po prirodi sam samotnjak, nemam mnogo prijatelja i ne sklapam poznanstva lako i jednostavno, zašto je to tako nisam siguran (mada ima dosta veze sa odlaskom iz Zagreba i naglom promenom sredine i uslova života), znam samo da nemam poverenja u druge ljude pa gledam da mi se ne približe previše. Samim tim, razvio sam sistem ponašanja koji ima za cilj da odbije druge ljude, a ako neko istraje i istrpi moje maltretiranje onda možda i može da upozna više od onoga što se na prvi pogled vidi. Verovatno zato i volim online komunikaciju, tu smo svi ono što bismo voleli da budemo, a vrlo retko ono što u stvari jesmo... Nema tu ništa loše, ljudi su komplikovana bića koja najčešće nije lako ukalupiti u neke proste obrasce, svako je poseban na svoj način i ima sopstvenu kombinaciju dobrih i loših osobina.
I upravo iz tog razloga druge ljude oko sebe ne ocenjujem na prvu loptu pošto jednostavno rečeno, ne znam dovoljno o njima, njihovim problemima, životnim prilikama i trenutnoj situaciji, a ne bih voleo da im stavljam etikete kao što sam tako često i sam bio etiketiran. Stoga, otvorite knjigu i počnite da čitate, ilustracije su tu samo sporedna stvar...

...

Nisam zavisnik, al' bez neta ne mogu

2011-05-24T10:25:00.001+02:00

Povremeni i privremeni prekidi u pristupu netu, pogotovo ako ste, kao i ja, korisnik usluga bežičnog ISP-a, su redovna i normalna pojava. Tehnologija nije savršena, sranja se dešavaju i Marfi se redovno pobrine za to, a i nije da bez neta ne mož' da se živi, jel' tako? Nego, ima to i svojih prednosti. Biti bez interneta vam ostavlja dovoljno vremena da sredite fajlove na svom računaru, da prebrišete prašinu sa njega, da izađete napolje i podsetite se drevne veštine šetanja ili, kao u mom slučaju, da besomučno vilenite u predinfarktnom stanju pominjući razna imena i svece u kombinaciji sa nekoliko glagola zbog kojih su vam dok ste bili dete zavrtali uši... Šalim se, nije baš tako bilo, ali nije ni daleko od toga...
No dobro, danas sam bio bez neta što mi nije naročito teško palo pošto sam ionako bio angažovan na nekim poljskim radovima, ali sam ipak u popodnevnim časovima dokolice osetio potrebu da "vidim šta ima"... Nisam net zavisnik i mogu, ako stvarno moram, da budem bez neta i po nekoliko dana (kao što je bio slučaj tokom skorašnjeg puta po Bosni), ali navika je čudo. Po ceo dan sam online, na poslu zbog posla, a kući zbog sebe i neke radnje su postale skoro automatske i rutinske. Sedi, ukucaj pass, pali Chromium, osveži SK forum, proveri twitter timeline... E tu smo. Danas sam razmišljao o tome šta mi najviše nedostaje kada nisam pri kompu ili kad na istom nemam net i koliko sam uspeo da skapiram to je svakako twitter i njegovih 140 karaktera po poruci. Neukim ljudima bi se učinilo malo, ali vremenom čovek shvati da je to i više nego dovoljno da se prenese dosta informacija, a da se primalac ne "udavi", pa ja redovno čitam kratke priče od @VeryShortStory koje zvuče zaista interesantno i zanimljivo.
Twitter svakodnevno povećava svoju popularnost iako se od drugih soc-net servisa poprilično razlikuje formom i namenom, ali upravo ta kratka forma, po mom mišljenju, i jeste razlog uspeha. Blog je moćna alatka koja je napravila pravu revoluciju u poimanju i upotrebi interneta u svim sferama života, bilo online ili offline i dugo vremena će suvereno vladati, čak i pod pritiskom ultrapopularnih i megaposećenih sajtova tipa Facebook. Sa druge strane Twitter i ne shvatam kao zamenu, već kao dopunu postojećim servisima i kao vrlo efikasan sistem informisanja i komunikacije. Pored pomenutih 140 karaktera, jedna od najlepših karakteristika ovog servisa jeste ta da sami kreirate sadržaj koji primate. Na stranu oni nalozi koji služe za puko informisanje, twitosferu sačinjavaju ljudi koji svakodnevno ispunjavaju timeline svojim mislima, osećanjima, brigama, radostima, ljudi koje se druže, međusobno pomažu i prenose zanimljivosti i vesti.
Ja ne pratim mnogo ljudi, ali oni koji se nalaze na mojoj listi nisu tu zato što su popularni, već zato što su mi njihove poruke interesantne i/ili korisne. Upravo to saznanje da se iza avatara i nadimaka sa @ na početku nalaze žive osobe najviše doprinosi osećanju nedostajanja kada ne mogu da pratim timeline i kada ne znam gde su, kako su i šta rade. Ima tu i poruka koje mi podižu pritisak ili mišljenja sa kojima se ne slažem, ali ko od nas nema prijatelje sa kojima ponekad dođe u konflikt? Ne pratim ljude iz čiste kurtoazije ili samo da bih uzvratio praćenje već pre nego kliknem "Follow" dobro isčitam twitove te osobe pa ukoliko mi se svide - to je to. Vrlo retko se dešava da nekog prestanem da pratim zato što sam vrlo izbirljiv po pitanju ko uopšte dospeva na listu, a na njoj ima svakakvog sveta pri čemu najveći broj njih znam samo sa twittera, studenti, domaćice, radni narod, stranjci, domaći, vaki, naki... Takođe, trudim se da ispratim ceo timeline pa ako bih imao preveliki broj poruka koje ne bih mogao da pročitam osećao bih se kao da propuštam nešto bitno. Prosto je neverovatno koliko vam postane bliska ta virtuelna zajednica sa kojom čak i nemate mnogo toga zajedničkog sem malo višeg nivoa IT znanja, a što se potvrđuje redovnim okupljanja korisnika na TweetUp-ovima. Odavno planiram da posetim jedan ovakav hepening, ali standardni razlozi tipa vreme i novac su vazda prisutni. Cela ta ekipa ljudi zaslužna je za moje dobro raspoloženje i definitivno potvrđuju tezu da su "na fejsu ljudi sa kojima ste išli u školu, a na twitteru oni sa kojima biste voleli da ste išli u školu", mada bih ja i proširio malo tu grupu...

----

ADDENDUM: Ovaj post je pisan u nedelju, zatim dorađivan u nekoliko navrata da bi na kraju ispao kao školski esej na temu "Zašto volim druga Tita". Ne znam koliko sam uopšte uspeo da prenesem svoje razmišljenje i značaj koji pridajem Twitteru i ljudima koje pratim, ali valjda ste me skapirali, u stvari, nadam se da jeste i možete da objasnite i meni! :D

Vaš @GoranSTX

...

Prijehavši u Zagreb... (repriza)

2011-05-15T22:08:00.000+02:00

Repriza teksta od pre neki dan uzrokovana problemima u radu blogger-a. Nažalost, nisam u mogućnosti da vratim i komentare pa se nadam da mi verni čitalac neće zameriti :)

Znate onaj osećaj kada odete iz grada u kome ste se rodili i proveli dobar deo detinjstva i onda se posle puno vremena vratite? Ne? Onda ste vi jedna sretna osoba...
Prvog maja A.D. MMXI započeh moje epsko putovanje po prostorima bivše nam Jugoslavije u nameri da posetim mesta i ljude koje nisam video dugo, dugo vremena. Dosta sam razmišljao kako da tih par dana pretočim u reči na blogu i učinilo mi se da bi puko nabrajanje u formi putopisa prošarano ponekom fotografijom delovalo hladno i nedovoljno stoga vam prenosim suštinu držeći se "less is more" devize.
Nađoh se posle ravno 20 godina u rodnom mi Zagrebu. Ono što me je najviše iznenadilo jesu osećanja koja me obuzeše. Iako sam očekivao nalet ushićenja ili adrenalinski šok tokom šetnje kroz ulice tako poznate, u stvari sam osećao prijatnu opuštenost i smirenost. Jednostavno, bio sam tu gde treba. Iste ulice kojima sam trčao i haustori u kojima smo se skrivali nakon počinjenih nestašluka. Park, sa onim istim klupama i statuama po kojima smo se hrabro penjali. Škola pored koje više nema igrališta na kome smo se okupljali, ali pored koje i dan danas postoji prodavnica sa vrućim piroškama kojima se ukus nije promenio ni posle 20 godina... Sve je tu, skoro nepromenjeno, netaknuto vremenom i zamrznuto u sećanju dvananestogodišnjeg klinca koji nije ni znao da se neće vratiti svojim drugovima i rođacima nakon raspusta u selu.
Ljudi. Oni koji su ostali. Oni sa kojima toliko dugo nisam pričao oči u oči, jer i pogled govori, isto, pa čak i više od reči. I ti pogledi su govorili - dobrodošao nazad. Svakako da nije lako jednim razgovorom nadoknaditi jaz u vremenu koji je podelio detinjstvo od odraslog doba, ali kada sa nekim osobama imate onu zajedničku crtu, onu iskru koja se teško opisuje rečima i koja se može samo osetiti, onda je posle pet minuta sve ponovo jednostavno, lako i opušteno.
Želja da u što kraćem roku obiđem i vidim što više ljudi i mesta donekle je smanjila vreme koje sam imao na raspolaganju, ali za prvi put posle toliko godina mislim da je bilo dovoljno. Najviše me raduje činjenica da sam osetio da moram uskoro da ponovim posetu.
Brzo je prošlo mojih sedam dana putovanja. Uspeo sam da obiđem Zagreb, da stignem do Zadra, da odem i posetim Bosnu, da ponovo uspostavim davno prekinute veze, da se nasmejem i da nasmejem. Da za jedan kratak momenat ponovo osetim sreću i spokoj deteta.
I primetio sam nekoliko stvari iz onog svakodnevnog života. Pre svega, gde god čovek da se prošeta po bivšoj nam jugi čuje iste probleme i muku običnog naroda, samo sa drugim imenima i valutama. Drugo, zamijetil sam, a nadam se da mi "zapadni susedi" nebu zamerili na zapažanju, ali, ove naše devojke ovde su lepše ;-)

...

A futile cry for help...

2011-04-27T23:48:00.000+02:00

Današnji post ima za temu jedan vrlo potresan događaj te stoga molim čitaoce da ne nastavljaju sa čitanjem ukoliko ih pitanja smrti i samoubistva pogađaju u bilo kojoj meri.

Tužan sam i razočaran. Pre par sati sam čuo šokantnu vest. Jedna mlada devojka iz mog komšiluka odlučila je da više ne želi da bude na ovom svetu i svojom rukom okončala je sopstvenu egzistenciju. Kada god čujem tako nešto, a hvala Bogu nemam priliku često da čujem takve vesti, počnem da razmišljam šta to ljude natera na takav čin? Koji je to splet okolnosti u kome neko kaže sebi da je sada jedini izlaz suicid?
Što više razmišljam o tome sve više u stvari shvatam da razmišljam i saosećam sa ljudima koji su najbliži toj osobi i o onome šta oni prolaze u takvim momentima. Najiskrenije smatram da je samoubistvo glupo, sebično i ni najmanje hrabro delo. Ukoliko neko smatra da njegov problem nema drugo rešenje od tog najgoreg onda se verovatno nije dovoljno dobro ili dugo posvetio rešavanju, a uraditi tako nešto svojim najbližima najblaže rečeno vrlo je sebičan i bezobziran akt. Naravno, ovo se ne odnosi na situacije u kojima je samoubistvo rezultat neke psihičke bolesti. Tada je u pitanju tragedija...
Nije mi toliko žao tog mladog života koji još nije ni zasjao punim sjajem, a već je odlučio da presudi sam sebi, koliko starijeg brata koga će večito progoniti misao kako nije uspeo da zaštiti svoju sestru. Žao mi je mlađeg brata koji još ne shvata da seka više neće biti tu da ga čuva i koji će još dugo pogledom tražiti poznato lice i pitati se - zašto? Ne mogu ni da zamislim kako je roditeljima koje verovatno niti jedna reč još dugo vremena neće moći utešiti. Roditeljima koji verovatno sebe smatraju krivim, a ta krivica se vrlo teško i dugo spira.
Šta je sa drugovima i drugaricama dok očiju punih suza vrte glave u neverici i pokušavaju u prethodnim razgovorima da nađu makar jednu trunku nagoveštaja ili razloga.
Siguran sam da ako neko pre tog stravičnog čina samo malo razmisli o ljudima koji ga okružuju i koji ga vole, neće tako lako podići ruku na sebe. Verujem da je potrebna veća hrabrost i snaga zatražiti i prihvatiti pomoć nego lišiti sebe života, a druge sreće i spokoja. Stoga, ukoliko imate ovakve ideje u glavi, razmislite još malo, neka vam vapaj za pomoć bude takav da na njega može da se odgovori...

...

So many me...

2011-04-22T12:29:00.000+02:00

Koliko je svako od nas zaista "ja" kada je online? Koliko su naši blogovi, cvrkuti i profili zaista prikaz naše ličnosti? Može li se, uopšte, biti ista osoba sa istim osobinama, manama i vrlinama u dva tako različita oblika komunikacije kao što je online interakcija sa ljudima sakrivenim iza svojih nikovanih alter ega i razgovor licem u lice sa jedinkom od krvi i mesa? Jesmo li bolji, pametniji, atrakativniji, prihvaćeniji i uklopljeniji ako se izražavamo preko tastature ili nam taj nevidljivi zid pruža zaštitu od nepoznatih individua i nas samih, tj. naših mahinalnih reakcija i gestova koji ponekad govore i više od reči?
U suštini svega je komunikacija, ali bez bojazni da ćemo reći ili uraditi nešto glupo, a takođe i sigurnost od tuđih postupaka. U ovakvoj komunikaciji možemo da budemo neko drugi ili neko bolji, možemo da ne budemo "ja" kakvi jesmo, već "ja" kakvi želimo da budemo. I sve je to OK, ako se ne pretera. Meni se sviđa moj online "ja" pod pseudonimom GoranSTX. Deluje mi elokventnije, snalažljivije, opuštenije, ne zbunjuje se kada priča, manje smara, i iskreno govoreći ima više prijatelja nego onaj regularni. Malo je onih koji me znaju off i on line pa ću njima i prepustiti konačni sud, ali mislim da bi Goran mogao od GoranSTX-a štošta da nauči.
Ali sada ide ono najteže pitanje: gde se razlaz između "ja u RL" i "ja online" uopšte desio? Zašto i kako negujemo naše avatare i posvećujemo toliko pažnje šta drugi o njima (nama) misle i govore? Dobro, jasno je da svi žele da budu voljeni i prihvaćeni, ali ako zaista postoji razlika u tim ličnostima, kako se ona desila i zašto nastavlja da postoji? Pfff, mislim da će ovo biti jedan od onih postova koji će se mahom sastojati od pitanje bez pravog odgovora, ali pošto u RL nemam sa kim da podelim ova razmišljanja i razmenim stavove, onda vi, moji online drugari, morate da uskočite. Hm, možda se ovde i krije deo odgovora? Internet nam je omogućio da brzo i jednostavno nađemo i komuniciramo sa istomišljenicima koji nam geografski uopšte ne moraju biti blizu. Za čas se razmeni mail, ode se na chat ili se pokrene skype i razdaljina izgubi smisao u cyber prostoru. Jesmo li onda ono što zaista jesmo? Nesputani socijalnim statusom, skrupulama i običajima? Da li u takvim uslovima kažemo ono što zaista mislimo ili se i online pretvaramo kao i offline, samo sa drugim motivima i na druge načine? Gubimo li svoj identitet ili dobijamo još jedan? Ili dva? Ili više, u zavisnosti u kojoj "mreži" se nalazimo?
Pre nego što odlutam u dubine nepovezanih razmišljanja najbolje će biti da jednostavno pitam: Koliko sličnosti i razlika imaju vaša RL persona i vaš avatar?

Post o postu

2011-04-18T11:11:00.000+02:00

Moju zimsku pauzu u postovanju neplanirano sam prekinuo postom o IT retardaciji, ali ono što sam prvobitno imao na umu bio je post o postu. I mada meni izgleda kao uberkul igra rečima verovatno većini ide na nerv pa obećavam da u ovom postu više neće biti tih jezičkih akrobacije i da ću se skoncentrisati na ono što je i tema ovog posta, tj. post. :D
Dakle, u toku je Uskršnji post, najduži od svih i najrigorozniji, pošto se prva i poslednja sedmica poste na vodi, i ja sam odlučio da ceo taj period ispoštujem. Razlozi nisu toliko religiozne prirode ili neki pokušaj dijete pošto je na posnom režimu ishrane vrlo teško biti sit i pravilno se hraniti (a ja uvek dajem prednost sitosti nad ispravnosti) pa od mršavljenja nema ništa, čak su efekti u većini slučajeva suprotni. Ono što sam želeo jeste mali test samokontrole i priprema za rigorozniji režim koji će za cilj imati smanjivanje lične telesne mase, a koji se planira za... uskoro... Prvo ću morati da nateram sebe da konačno pročitam debeljuca.com i smognem snage za taj poduhvat.
Ali, nije ni ova moja varijanta bez izazova pošto sam odlučio da postim u svakom smislu te reči... Ali zaista u svakom... If you catch my drift... Doduše, post i nije ništa drugo do apstinencija od određenih vrsta prehrambenih namirnica tako da sam taj detalj dodao mojoj postojećoj apstinenciji i na sve to odlučio da ne konzumiram ni alkohol. Dakle, spreman sam za manastir ako ništa drugo...
Mogu da vam kažem da nije lako, izazovi su na svakom koraku, pekare, roštilji, kafići, zanosne lepotice nabujalih oblina u šetnji pohotno njišu svoje sekundarne seksualne atribute i pozi.... khh khh, kao što rekoh, vrlo je teško, ali kraj je na vidiku i ja čvrsto stojim na odluci da do kraja ostanem čist i čedan, pa makar predsednik raspisao izbore!
Koliko sve ovo ima smisla, ne znam, a nije ni bitno, bitno je da je kraj blizu, da početkom maja planiram u Zagreb i da se, pored svog ovog sranja oko nas osećam koliko - toliko normalan... Valjda...

...

Highway to hell...

2011-04-14T22:54:00.001+02:00

Dobro, nije baš bio auto put, ali smo svakako mogli otići do đavola i na sve to mi ceo dan odzvanja ova pesma u glavi... Da ipak ja krenem redom. Neću ulaziti u detaljnu problematiku kako se desilo da u XXI veku kroz moje selo više ne saobraća organizovani javni prevoz, samo ću reći da je avantura najblaža moguća reč kojom se opisuje prelazak nekih 12-ak km od moje kuće do "grada" Loznice. Bukvalno kada god krenete niste sigurni kako, kada i da li ćete stići.
I ma koliko to paradoksalno zvučalo autostop je opcija kojoj nisam nikada bio sklon (još od trauma stopiranja sa Draganom u 3 ujutro), ali kada nema drugih mogućnosti jednostavno moram da pružim prst i uzdam se u dobrotu stranaca. Danas je bilo oblačno i vetrovito i promicale su krupne hladne kapi iz ljutitih oblaka tako da nisam mnogo oklevao kada sam ugledao stari pasat karavan kako jezdi prema stanici. Stade čovek te uljudno pozdravih i pitah za prevoz. Prvi utisak o autu i njegovom integritetu nije bio najpovoljniji, ali poteran ledenim bičem sedoh samo sa mišlju da se prebacim do grada, a i čiča je stariji lik, oni obično voze iritirajuće sporo i oprezno. Oh kakva greška...
Samo li smo krenuli kada ja, iz čiste kurtoazije i pristojnosti i ne bi li malo prekratio vreme, primetih kako je loše vreme kad li starina sa povećom dioptrijom poče da se okreće i pokazuje rukom na okolne planine sav usplahiren kako se eto i sneg na vrhovima pojavio. Rbina od auta je išla sasvim pristojnom brzinom sredinom puta dok se njen vozač vrteo u sedištu ignorišući činjenicu da je za uspešno upravljanje vozilom najčešće potrebno upravljač imati u rukama, a pogled usmeren u pravcu kretanja.
Obli me hladan znoj.
U nastavku puta matori je uporno išao belom linijom, dodavao gas u najčudnijim deonicama i kočio u poslednjem momentu. Iskreno sam osetio strah u kostima. Jesam li vam pričao da sam leteo paraglajderom jednom prilikom? E pa tada sam se usrao od straha (figurativno rečeno), a danas sam se prisetio kako taj strah izgleda. Pogotovo kada vidite da čiča skoro bezuspešno pokušava da izvrši tako komplikovanu radnju kao što je skretanje u levo ili kada se bori sa prekidačima za brisače kako bi ih uključio pošto je kiša u međuvremenu počela ozbiljno da pada i smanjuje vidljivost. I za sve to vreme lik ne prestaje da priča! Nisam ga slušao pošto sam bio skoncentrisan na saobraćaj (neko je morao i to) i umalo nisam vrisnuo kao mecosopran kada sam video da čovek u apsolutnom blaženom neznanju ide ka ženi koja gura kolica nesvesna opasnosti koja joj se približava! Ne znam kako, zaista ne znam, ali ovaj je uspeo da je obiđe dok je meni srčka preskakala otkucaje sinhronizovano sa neidentifikovanim zvucima koji su dopirali iz motora "narodskog auta". Srećom, utom je nastupila ravnija deonica te se nekako dočepah gradskog asfalta i vozaču zahvalih za prevoz, a Bogu što me sačuva i memorisah izgled auta i broj registracije da se ne bih opet doveo u sličnu opasnost.
Eto, kažu da se treba paziti kada kupite stopere, a u realnosti priča je totalno drugačija. Vašem autostoperu kroz vaseljenu, život i sve ostalo umalo da glave dođe, oh ironije, upravo autostopiranje. Izvucite iz ove priče i pouku pa sledeći put pre nego sednete sa nekim nepoznatim u auto obavezno tražite od dotičnog vozačku, uverenje o neosuđivanosti i potvrdu Instituta za mentalno zdravlje o nepostojanju ozbiljnijih neurološko-psihičkih poremećaja. Ili idite biciklom...

...

Ne pada klada daleko od klade ili IT retardacija

2011-04-05T18:34:00.002+02:00

Nisam planirao da mi prvi post posle posta u postovanju bude o poslu već o postu, ali ponekad život umrsi konce i zakuva situaciju koju jednostavno treba pretočiti u pisanu reč i ostaviti za pokoljenja da se smeju i krste...
Dakle, imao sam danas mušteriju, čovek penzioner, kojoj sam ubacio PCI LAN karticu u računar pošto je ona integrisana na matičnoj ploči počela da izdaje. Nekih sat vremena nakon njegovog odlaska zvoni telefon, javljam se i razgovor teče otprilike ovako:
- Dobar dan, Mitar ovde iz Banje, bio sam malo pre da menjam onu ploču, jesi ti radio?
(prepoznajem glas, ukoliko kaže da i dalje ne radi definitno je ADSL ruter u pitanju kako sam i sumnjao)
- Dobar dan, da, ja sam menjao mrežnu kartu. Jel neki problem u pitanju?
- Pa vidi, ja imam USB miš i pre sam ga uključivao pozadi, a sada nemam gde da ga uključim. Mogu napred, ali nazad nema portova.
(ne potresam se mnogo na ovu izjavu, godine rada u servisu učinile su svoje)
- Kako mislite nema portova?
- Pa nema, ne može onaj priključak od miša da uđe, ne odgovara ulaz, napred ima, ali nazad nema.
(aha, sada su stvari malo jasnije)
- Dobro, da proverimo prvo kog oblika je taj priključak za miša?
- Četvrtasti
(izgleda da je stvarno USB miš)
- OK, sa zadnje strane računara malo ispod onih okruglih konektora za tastaturu i malo iznad konektora za zvučnike mora biti četiri četvrtasta USB porta, tu priključujete miš.
- Pa probao sam to već, tu sam pre i uključivao miš, a sada ne mogu!
(glas počinje da mu se podiže iznad tona koji bi mogao da se smatra pristojnim)
- Dobro, probajte da okrene...
- Ma evo ti sin pa vidi sa njim kako da namesti!
(konačno neko mlađi sa kim može da se komunicira)
- Zdravo druže kakav je problem sa mišem?
- Pa ne može da se uključi pozadi jer nema portova! Ko je ovde šta menjao?
(glas daleko iznad prijatne i podnošljive visine, taman onaj koji u meni izaziva lučenje adrenalina)
- Ništa nije menjano, ubačena je mrežna karta, a USB portovi pozadi ne mogu da se odvoje od ploče sem ako nisu otpali svi konektori sa zadnjeg panela što je nemoguće, jeste li probali da okrenete konektor za 180 stepeni?
- Ma nismo retardirani sve smo probali i nema gde da se ušteka!
(ma retardiran si ti druže moj samo što ti manjka kapaciteta da to i uvidiš, što je svakako očekivano)
- Druže, niko nije uzeo USB portove iz računara, pogledajte dobro pored porta gde je bio uštekan mrežni kabal.
- E, čekaj, čekaj...
(čuje se udaljeni glas kroz telefon)
- Jesi uspeo?
(nedovoljno utišan govor pokrivanjem slušalice rukom)
- Ja, ušlo je, okrenuo samo drugačije...
(izveštava tata sa poda pored računara)
- E, druže, ušlo je, sve je u redu, nisam mislio da je neko uzeo nego nije znao tata da ušteka, nema pojma on oko ovog, izvini na smetnji, jebiga...
(daleko pomirljiviji i prijatniji sinov glas u kome se lepo moglo čuti da je čovek shvatio suštinu)
- Ma nema problema...
Spustih slušalicu i prekrstih se.

Davno sam ja rekao da treba svakom kupcu računara dati test inteligencije pre nego mu se isporuči računar, izgubili bi po koju mušteriju, ali bi sačuvali živce...
Sreća pa se ovakve stvari ne dešavaju svaki dan, samo dva ili tri puta sedmično... :)

...

Coming back soon...

2011-04-01T21:57:00.000+02:00

...to a social network near you!

I to nije prvoaprilska šala...

Nedostaje mi...

2010-12-30T22:56:00.001+01:00

... šetnja
... zagrljaj
... bezrazložno osećanje sreće
... jedan most
... miris pospanog kišnog jutra u proleće
... jedan osmeh
... jedna ulica u jednom gradu
... onaj osećaj

... jedan pogled

... jedan dodir

... jedan poljubac

... jedna suza

... zrno vere

... tračak nade

... kap snage

... ono kada znam da će nedostajanje prestati...

...

Judge and Jury

2010-12-28T23:11:00.000+01:00

Znao sam da stoji negde iza mene iako niti jednim gestom nisam pokazao da sam svestan njegovog prisustva. Isto tako sam znao i da se ne mogu sakriti od njega. I on je to znao. Ova nemoć pred onim što će neumitno da se desi samo je pojačavala nervozu koju je izazivalo shvatanje da ga moje ignorisanje ni najmanje ne pogađa. Rekao bih čak da je pomalo i uživao u celoj situaciji... Ja sigurno nisam...
- Opet ti? Zar od tebe ni ovde nisam siguran?
- Nemoj mi reći da si toliko naivan?
- Zašto? Ovde mi je bilo sasvim OK dok se ti nisi pojavio...
- Ipak si naivan, od sebe ne možeš pobeći...
- Šta sad trtljaš? Ne bežim ja od sebe, ludaku, već od tebe! Taman sam pomislio da te više nema, da ovde gde sam mogu da se odmorim od tebe i da te se otarasim zauvek!
- Nažalost, uskoro ćeš shvatiti da među nama nema razlike... mi smo ja...
- Ne... Ne želim da poverujem u to...
- Želje sada nemaju nikakve veze, došao si do kraja, tvoje boravak ovde i jeste imao cilj da se sretnemo... oči u oči...
- Znači ti si moj tamničar?
- Ne, ti si...
- Kako?
- Dopustio si da strah upravlja tvojim životom.
- Ne, uvek sam se borio protiv njega, uvek...
- Borio si se, ali bez želje da pobediš, bez želje da priznaš sam sebi, da konačno otvoriš vrata ka izlazu.
- Ne... Ja to ne mogu...
- Pogledaj oko sebe, da je zaista tako nikada ne bi ni kročio ovde. Ne bi živeo u svim onim momentima. Ne bi sada razgovarao samnom...
- Nisam znao ko si.
- Znao si, samo nisi hteo da priznaš. Isto kao što znaš šta treba da uradiš, ali se plašiš.
- Šta?
- Otvori vrata, izađi odavde i ostavi svoj strah iza sebe. Zameni lažnu sigurnost za moguću sreću. Vrati se tamo gde si bio i onome što si bio. I seti se šta ti je rekla...

...

Yugo is no more! He has ceased to be!

2010-12-22T09:07:00.000+01:00

Godine su prošle pune bola i našem druženju se evo primakao kraj, neverni moj sapa(u)tniče. Pišem ti ove redove u želji da nam se putevi nikada više ne ukrste i da te moje oči nikada više ne vide. Oduvek sam želeo da te se rešim, ali ti si kao pijavica ostao iz godine u godinu pored mene svakodnevno ispijajući iz mene poslednje kapi živaca, snage i dinara... Jedva čekam da ti vidim gepek, daleko ti lepa garaža i nosi se u tri dizne materine!
Konačno je došlo vreme da te zameni bolji, brži, mlađi i lepši model. Moja potraga za novim autom koja je intenzivno trajala tri meseca urodila je plodom i od pre par dana postao sam ponosni vlasnik novog polovnog automobila koji se odaziva na ime Fiat Punto (prezime 188A).

(ta crvena mrlja u pozadini je rezidual košmarne prošlosti koja će uskoro otići u oblivion)

Neću ulaziti u detalje aranžmana niti tačne specifikacije dovoljno je ovo što možete da vidite na slici, ali ipak ću podeliti sa vama par momenata koje sam doživeo u kratkom druženju sa mojim novim ljubimcem:

- Onog dana kada sam sav usplahiren k'o pionir na sletu išao da preuzmem saobraćajnu i nove tablice uspeo sam da nađem šraf od 2cm do pola zaboden u gumu. Sutradan ujutro sam prvi put stavljao rezervni točak na svom novom polovnom autu, doživljaj koji se po intenzitetu može meriti samo sa oduševljenjem nakon saznanja da je novi alat za zamenu toliko lak i jednostavan za upotrebu da sam poželeo da, iz čista mira, poodvrćem i izmenjam raspored i ostalim točkovima, što bih svakako i učinio da nisam morao da idem na posao, ali vikend je pred nama :) Ono što je verovatno kuriozitet jeste rezervni točak koji, pretpostavljam po izgledu istog, nije nikada upotrebljavan do dolaska u Srbiju...
- Primetio sam da ljudi sada kada gledaju prema mom autu imaju obrve podignute na gore, umesto obrnuto, kako je bilo dok sam vozio Yuga...
- Takođe sam primetio da se i stari i novi auto ne razlikuju po teškoći prilikom nalaženja parking mesta. Loznica je postala džungla na asfaltu u pravom smislu te reči - gužva je tolika da se kroz grad ne prolazi već probija, veći jedu (ili gaze) manje i bolje se provedeš ako imaš oštre iskežene zube ili ako si majmun...

I da, kupovina novog polovnog prevoznog sredstva od strane neoženjene osobe u ranim tridesetim godinama ima jednu veliku manu. Ne biste mogli poverovati koliko sam varijacija na temu "E sad si kupio auto, sad možeš i da se ženiš!" odslušao unazad par dana.... Pa, mogao sam ja da se ženim i pre auta, ne vidim u kojoj su to korealciji ove dve stvari? Mada, nikada nisam bio naročito jak u matematici, finansije, sa druge strane, su mi daleko poznatije i one kažu da će posle ovog monetarnog udara biti potreban određen vremenski period za oporavak i podizanje na noge, ali... nije ni prvi ni poslednji put...

...

Have no fear, Grinch is here!

2010-12-18T21:57:00.001+01:00

Došlo vreme za moj redovni godišnji hejterski, smarački, mračnjački, ničim izazvani ispust negativnih emocija i ukoliko ste u nekom pozitivnom raspoloženju (u šta prosto ne verujem) predlažem da se manete daljeg čitanja, biće nam oboma lakše...
Nazovite to kako god hoćete, ali meni je ovaj period u godini nepodnošljiv... Praznična euforija, zimska idila, sezonska preopterećenost na poslu, komplikacije sa prevozom, melanholija, bezvoljnost i apatija... Sve u svemu divno jedno vreme.
E sad, stiče se utisak da je meni možda OK da budem ovakav, ali nije baš tako. Ne volim da budem neaktivan i bez ideja, da sam u društvu, a da sve vreme mislim kako bi mi bilo lepo da sam sam... Osamljen... Usamljen? Možda... Lepo je što želite da mi druženjem olakšate tu mentalnu mučninu, ali ne želim da svojim ponašanjem utičem na bilo čije raspoloženje, a i daleko mi je lakše da sam preguram ovih par... desetina... sedmica... No, dosta o meni, ajmo sad malo o svemu ostalom.
Nekako imam osećaj da je kraj decembra i početak januara vreme u kome ljudi moraju da se socializuju i druže. Moraju da idu na dočeke. Da se čašćavaju i prenemažu. Ja jednostavno ne vidim razlog za to. Dozvolite mi da budem sam, da vam ne čestitam praznike i da vam ne odgovorim na ista (mada ću verovatno imati dovoljno ljubaznosti da to ipak učinim... zbog vas...)
I ne volim kada na radiju čujem splet božićnih pesama sa anglosaksonskog govornog područja. Šta bre naša deca ima da slušaju "Džingl Bels" i "Rudolf d red nouz rejndir"? Dovoljno je i to što su nam utrapili svog advertajzing deda mraza, samo nam još fali i da počnemo da prihvatamo njihove običaje pošto smo naše pozaboravljali ili izobičajili. A već je počelo. Slavi se helouin i tenksgiving... Mrš... Naš se badnjak u kuću unosi duže nego što postoji njihova šugava država. Ali ipak moramo mi da se stidimo svojega i svoga u naletu pomodarstva i da zamenimo te praznike nekih tuđim, jer, nećemo valjda raditi taj dan?
Mada, kada pogledam na šta su se neki običaji izokrenuli možda ih i treba zaboraviti. Ispraćaji u vojsku nekada su bili glavno slavlje za mladiće u Srbiji. Dobro, vojske više nema, po mom mišljenju neopravdano, al' ko pa pita mene šta mislim. Ova činjenica nije poremetila vredne srpske domaćine te su tako nov izgovor za nekontrolisano pijančenje i bahaćenje našli u proslavi osamnaestog rođendana. Opet, nemam ništa protiv, ali nama je izgleda klinički teško da nađemo meru u onome što radimo. To se sipa i prosipa, pije i jede, plaća i baca i sve to lepo umotano u frazu "ma to je naš srpski običaj"... Pa... Nije...
Mladenačka torta. Jeste li prisustvovali nekada iznošenju mladenačke torte na nekoj svadbi? Prati je "Marš na Drinu". Zašto? Nemam pojma... Ne znaju ni domaćini ni gosti, ali lepa je koračnica pa može da prođe, a i zvuči Srpski... Još cela sala, hala ili šatra, u zavisnosti od gazdine "snage" i brojnosti šire i uže familije tapše u ritmu... Zašto, oooooo, zašto!?
I neću da slavim doček nove godine, nemam razloga za to, pre ću proslaviti ispraćaj ove odlazeće, fala joj, preživesmo nekako, valjda će i nova biti dovoljno humana.
Novogodišnji poklon je već stigao i to ni manje ni više nego od Vlade. Znate Vladu? Onu Beogradsku? E od nje stigao poklon u vidu povećanja i to pored svih povećanja koja su nam potrebna oni nam darovaše povećanje PDV-a na računare sa 8 na 18%. Zanemeh u momentu saznanja za ovaj dar i suze mi krenuše od neizrecive navale osećanja čije opisivanje rečima ne bi prošlo cenzuru ni nekih vrlo liberalnih i slobodnih medija...
I kada će već jednom ljudi koji bi trebalo da imaju neku elementarnu pismenost, pošto su završili osnovnu i srednju školu, a bogami neki i zagazili na više i visoke škole, naučiti da se "ne znam" piše odvojeno!?

No dobro, dosta je bilo, sledeći post će biti pozitivniji, obećavam ;)

...

Sounds like Milli Vanilli

2010-11-21T13:36:00.002+01:00

Mora da sam nešto pametno rekao kada me ljudi citiraju. U stvari ne da me citiraju već doslovno prenesu moje reči. I ne samo to, čak ništa i ne oduzmu ili dodaju. Neće ljudi da izigravaju urednike i da se prave pametni, u potpunosti me ispoštuju i moja razmišljanja osvanu na nekim drugim web stranama devičanski netaknuta i neokaljana. Jedino je malo problematično što nigde ne naglase da su u pitanju moja pisanja, a ne njihova ili nečija tuđa, ali verovatno je u pitanju manji nenamerni previd...

Naiđem ja tako na karike.com društvenu mrežu o kojoj znam samo toliko da postoji i, na moje iznenađenje, pronađem tamo - sebe! Ne u nekom pozitivnom i ispunjavajućem smislu već u smislu svog blog posta prenesenog verbatim i to bez dve verovatno bitne stavke. Tačnog naslova i linka ka izvoru. Dotični korisnik je postu dao ime "shta je internet i tv.", a svi koji me poznaju dobro znaju koliko sam alergičan na internetski novogovor i prenemaganje. Čitam tako i mislim se kako je lepo što se moje misli šire kroz cyberspace, ali nigde ne vidim link koji vodi ka mom blogu ili makar neku naznaku da je tekst preuzet sa autostoper.blogpost.com. Jok, nema toga. Koliko sam daljim istraživanjem video ta praksa je uobičajena i popularna na pomenutoj mreži i ovaj slučaj nije ništa posebno pa se stoga i razmišljam da li da pokrećem neku širu akciju pored ovog žalbenog posta. Nešto nisam siguran da bi imalo neke vajde.

Bilo kako bilo, dotični se okitio jezičkim stilom koji mu ne pristaje i pri tom pokupio nekoliko komentara i, nadam se, pokoje pozitivno mišljenje. Ako ja već ne kupim ribe na svoje ili tuđe fore, što da on to ne radi?

I na kraju, malo konkretnije informacije. Post koji je... pozajmljen?
http://autostoper.blogspot.com/2010/10/jay-what-fuck-is-internet.html

Link ka "blogu" korisnika na karike.com
http://www.karike.com/blog/218004/shta-je-internet-i-tv

A ako se slučajno desi da prethodni link nekim čudom nestane, tu je i screenshot strane:

I ukoliko posetite "blog" ovog korisnika, obavezno pročitajte i tekst pod naslovom "upuctvo za korishcenje interneta 2025" u stvari, pročitajte samo naslov, on dovoljno govori...

...

Menadžment sistematske organizacije

2010-11-17T23:49:00.000+01:00

Ja funkcionišem na papiriće. Moj radni sto na poslu i onaj kod kuće, prekriveni su stotinama papirića ispisanih gomilom pretežno nerazumljivih poruka. Od podsetnika, preko brojeva telefona uz koje ne stoji ime, zatim gomile cifara ispisanih tokom sređivanja kase pa sve do parametara za pristup nekom neidentifikovanom ruteru.
Važnije papire nosim sa sobom. Na njima su zadaci koje bi trebalo obaviti u nekom skorijem vremenskom periodu ili podaci koje ne bi trebalo zaboraviti... odmah... Pun mi je zadnji desni džep takvih podsetnika.
Za one najbitnije i repetativne poslove imam moderniju verziju išaranih papira - moju Nokiu sa nekoliko alarma podešenih da se oglašavaju na postavljene datume: "rata kredita", "plati net", "struja!!!"...
Jeste da bolje funkcionišem u haosu, ali nije da ne sredim ponekad sav taj nered. Problem je što vrlo brzo zakon entropije zavlada i prevlada i ja se opet nađem u situaciji da prevrćem kamare papira u potrazi za onim komadom nekadašnjeg drveta za koji znam da sadrži informaciju koja mi je u tom trenutku preko potrebna... Kao i u većini sličnih situacija naći ću ga onog momenta kada budem u potrazi za drugim papirom sa drugom informacijom... Krug je zatvoren...
Pokušavam da se popravim, da sredim to stanje pošto počinje da utiče na moju radnu efikasnost, da nađem neki metod i sistem po kome bih se brzo i jednostavno organizovao. Radiću na tome, sigurno... imam zapisano na papiru u zadnjem džepu...

...

Caveat emptor

2010-11-08T22:19:00.000+01:00

Kako dobro zvuče naslovi na latinskom, moram ih češće upotrebljavati :) I mada latinski nema mnogo veze sa današnjom temom, naslov i njegovo značenje svakako imaju. Za one koje mrzi da izguglaju šta "Caveat emptor" znači u pitanju je izreka koja "po naškem" glasi "neka se kupac čuva" tj. u slobodnom prevodu "pazi se šta kupuješ jer posle jeb... kupovine nema kajanja...".
Razlog za ovaj post je skorašnja i neizbežna kupovima ličnog prevoznog sredstva koje treba da nasledi mog malog ferarija (videti ovde i ovde) i konačno me oslobodi konstante brige i trzanja na plave uniforme i bele pežoe parkirane pored puta. Da, kupujem auto, konačno... Razmišljam o tome godinama, pričam mesecima, a evo unazad par dana i nešto konkretno i radim. OK, ako postoji želja i volja, ako su se sredstva nekako i prikupila, ako imam predstavu i ideju šta mogu i hoću da kupim, gde je onda problem? Pa, stvar je u tržištu, tačnije ponudi, još tačnije u prodavcima. 95% onih koji prodaju vozilo preko nekog oglasa, placa ili parkinga to rade profesionalno pri čemu ovaj termin koristim da bih opisao vreme koje provode u vršenju radnje, od profesionalnosti tu nema ni traga ni glasa. Pri tome su, kao i njihova roba, premazani svim mogućim bojama, a vi ste u konstantnoj opasnosti da vas ne poliju litrama priče o tome kako je auto vozila "pobožna bakica u Švajcarskoj i to samo nedeljom do crkve i pijace, a ostatak sedmice je provodio u servisu u kome su o njemu neprestano brinuli...". Mada ste još dobro prošli ako vam samo uvaljuju priču. Ima i mnogo onih koji uvaljuju i štošta pride. Na sve to, ako u ovo vrzino kolo ulazite sa znanjem o autima koje i ja imam - a to je da sednem i vozim, onda nije pitanje da li će vam uvaliti, već kada i koliko...
Razumem ja da ljudi rade da zarade, ali način koji se koristi da se do te zarade dođe nikako nema lep miris. Svašta se radi, od čerupanja delova preko namernog skrivanja mana i felera sve do direktnog laganja o poreklu vozila i to ide toliko daleko da je vrlo moguće da kupite auto koji je na zapadu prijavljen kao ukraden kako bi se naplatilo osiguranje.Ako uzimate stranca onda imate dodatnu zaje... zanimaciju. Carinika i špeditera. Oba pevaju različite pesme, ali igraju istu igru u istoj disciplini - maksimizacija lične zarade slobodnim stilom.
Stoga se čuvajte i budite obazrivi, ako ne znate sami ili nemate nikoga da vam pomogne u izboru, bolja solucija je i da platite majstora da pregleda auto koji želite da kupite nego da posle lupate glavu... Ja nade polažem i u moju inostranu diviziju projekta kupovine automobila, familiju u Nemačkoj, jer pored nižih cena na zapadu je i daleko bolja i kvalitetnija ponuda...
Caveat emptor i ne verujte nikome...

...

Jay: What the fuck is the Internet?

2010-10-18T21:53:00.000+02:00

Krenu danas twitterom priča kako je neko na fb-u postavio album sa slikama sa sahrane (božoprosti). Nije prošlo mnogo i sam sam video o čemu se radi i, mada nisam ni sumnjao, ispostavilo se da je priča više nego verodostojna. Ovaj detalj postao je kamen temeljac razmišljanja koja ovom prilikom delim sa vama. Dakle, ako ste pomislili da je TV program odavno izgubio i ono malo integriteta i ako ste se pitali može li pasti dublje od određenog rijaliti šouva "čije_ime_ne_sme_biti_izgovoreno" onda niste dovoljno na internetu, jer ono što na TV-u nikada nećete videti, na netu je tu iza ćoška, samo treba pogledati na pravu stranu.
Internet će od sveta napraviti ono što televizija nije uspela. Pojam "globalno selo" dobija smisao tek od kada se internet omasovio do te mere da je zaista svakome dao glas i, što je najgore, mogućnost da taj glas brzo, jednostavno i jeftino proširi...
U suštini cele priče je informacija i tokovi njenog kretanja, jer, ma koliko da je televizija masovan i moćan medij, njen najveći nedostatak je njena jednosmernost i ograničenost u smislu cenzure. Urednici TV stanica paze da se njihov program povinuje propisanim normama, zakonima, pravilima i moralnim skrupulama pa se u skladu sa tim i informacije filtriraju pre prikazivanja. Takođe stoji činjenica da je ovo medij kojim je najlakše manipulisati masama pošto za konzumaciju istog nije potreban naročit IQ, a ni, za današnje uslove, preskupa tehnika.
Ali internet je čudo... To je jedan od najboljih izuma modernog čovečanstva, a ujedno i prozor kroz koji svi mogu da vide koliko je naše društvo, u globalu, izopačeno, bolesno i, jednostavno rečeno - glupo. Dakle, dok televizija svakome daje mogućnost da informacije primi i obradi u skladu sa svojim mogućnostima i afinitetima, internet dodaje dimenziju u kojoj svaki korisnik postaje i izvor informacije. I dok je izvor informacija u svetu TV medija najčešće proveren i odobren, na netu nema tog sigurnosnog mehanizma i kompletna obrada i percepcija sadržaja pada na nejaka pleća prosečnog korisnika. A taj prosečni korisnik nije mnogo, ako je uopšte, inteligentniji i obrazovaniji od prosečnog TV konzumenta. Nemojte zaboraviti da je on ujedno i izvor... Upravo iz tog razloga i imamo gomilu negativnih primera na domaćem i svetskom webu, od nepismenim prenapaljenih tinejdžera kojima je fb sinonim za internet do morbidnih i gnusnih sajtova i pojava od kojih je gorepomenuta sahrana sa, Bog da joj dušu prosti, bakutom u glavnoj ulozi samo jedan i to vrlo benigan detalj. A sećate li se kako je nekada, i to ne tako davno, net izgledao?
U celoj toj ujdurmi i kakofoniji treba dobro izučiti metode i načine kojima se sadržaj koji primamo sa neta filtrira i prečišćava kako bi nam na samom kraju došla upravo ona informacija koji smo i želeli. Na kraju, nije problem u sadržaju koji se na netu nalazi, već u onome šta korisnici rade sa istim. Primera radi, neko će pročitati ovaj post, pomisliti "veću gomilu sranja nisam odavno pročitao" te u dva klika otići da dalje krstari prostranstvima neta. Neko drugi će proslediti člaNJak smatrajući ga zanimljivim postajući tako izvor...
Ne pokušavajte da "izlečite" internet i njegove kontributore/konzumente, uzaludna je to borba, bolja varijanta je da upijate samo one informacije koje vam odgovaraju i trebaju, na ostalo se nasmejte ili ignorišite jer upravo u tome i leži snaga neta za one koji znaju da ga upotrebljavaju.

...

Look at the bright side of life, always...

2010-10-17T00:34:00.000+02:00

Pre izvesnog vremena lokalni autoprevoznik (koga sam u nekom momentu i pominjao) prestao je da funkcioniše i tako na cedilu ostavio dobar deo prigradskih i okolnih seoskih naselja (međ' kojima i moje) u kojima se stanovništvo sada na najrazličitije načine dovija kako da se dokopa urbane sredine i pozavršava neumitne i neophodne poslove. Ova propas', sa druge strane imala je za posledicu i procvat gomile linijskih taksija (kako legalnih, tako i onih iz sive, crne i ružičaste zone) koji sada preuzimaju zabludele putnike namernike i sprovode (vrlo adekvatna reč) ih do odredišta u gradu u svojim privatnim automobilima. Ovaj procvat, sa treće strane, uzrokovao je da se, silom navedenih prilika, i ja svake druge sedmice nađem u ulozi putnika u jednom od ovih vozila. Put do grada traje nekih 20-30 minuta, u zavisnosti od sposobnosti vozača, ali i prevoznog sredstva, pa je to vreme najbolje upotrebiti na slušanje (i analiziranje) komentara sap(a)utnika pošto je alternativa slušanje lokalnih radio stanica (tipa radio Dženarika). Prilažem kompilaciju najčešćih fraza i izjava:
- Nikada oni neće završiti ovaj put, vidi kako su ga ostavili.
- Pogledajte kako nam ovi vode državu, ništa se nije promenilo zadnjih deset godina.
- Gde god da kreneš samo lopovi, pošten narod ne može da živi.
- Policija korumpirana, dajem im 1000 din da mi ne pišu kaznu, a oni 'oće još!
- Kad dođeš u bolnicu ne znaju šta ti je i samo te šalju kod privatnika, a isti doktori rade tamo.
- Sve je bre preskupo, ne može čovek da sastavi sa platom...
- Vidi kako vozi onaj manijak, sve ludo i pijano!
- Ovo vreme nije normalno, leti hladno, zimi u kratkim rukavima, pa mora zdrav čovek da se razboli.

Uf, sve negativno i deprimirajuće, sreća pa se ne putuje duže inače bih morao da biram jednu od mogućih opcija: da zamolim vozača da stane i sačekam drugi prevoz te se tako poštedim pesimističke atmosfere, da se upletem u priču i privedem je nekako kraju ili da jednostavno pustim gas(ove) i sačekam da prođe vreme u neugodnoj tišini... i mirisu...
Ja igram igru u svojoj glavi dok slušam ove izlive negativnosti. Za svaku lošu misao nađem i "zašto je to dobro" razlog i tako efektivno smanjim njenu snagu depresivnosti i pesimističnosti.
Igrajte se samnom, zar ne bi bio lepši početak dana ako bi smo našli neku lepu i pozitivnu misao i podelili je sa okolinom?

- Lep dan danas, jeste malo maglovito, ali nije tako hladno, taman da se lepo diše...

Think happy thoughts! I bićete makar malo srećniji...

...

Pokušaji

2010-09-30T10:59:00.000+02:00

I

Stajao je pogleda spuštenog ka tlu. Otvorenih očiju. Jedino je lagano pomeranje grudnog koša otkrivalo neki znak života u njemu. Spolja potpuno smiren iako je u sebi kuvao od erupcije nekontrolisanih emocija. Bio je ljut i razočaran u isto vreme. Ljut na sebe. Razočaran u sebe. Najtužnije shvatanje je ono kada konačno uvidite da niste ona osoba za kakvu ste se smatrali. Nakon toga postajete bolji ili gori...
Polako se okrenuo i pogledao je. Taj pogled govorio je jače i jasnije od reči "izvini" koju je izustio i jedne suze koja je počela da pravi sebi put preko obraza hladeći crvenilo u obliku dlana...

II

Osećao je njen pogled na sebi. Pravio se da je ne primećuje. Ona takođe. Igrali su igru kojoj su pogrešno protumačili pravila zbog čega su od samog početka osuđeni na neuspeh. U jednom kratkom deliću trenutka pogledi su im se sreli... Jedva primetan mig omakao mu se dok je skretao pogled izbegavši tako da primeti sjaj u njenim očima.
Ponekad je cilj igre da se prekrše pravila. Shvatio je to momenat pre nego je uzviknuo njeno ime nateravši je da se okrene i ponovo upali onu iskru od pre nekog sekunda...

III

Sve oko njih je stajalo dok su se šetali. Rukama su nežnim i čvrstim stiskom pokušavali da shvate da li je san uzrok ovog fenomena ili jednostavno ništa drugo nije bilo važno. Vreme je prestalo da teče. Ljudi oko njih ostali su zamrznuti u svojim dnevnim rutinama. Sada su imali dovoljno vremena da uživaju u trenutku. Za njih, večnost je tek počela...

...

Neverending story

2010-09-19T23:23:00.000+02:00

Svako od nas ima priču. I svaka priča je posebna i neponovljiva. Ma koliko nečiji život bio dosadan i nezanimljiv njegova priča je jedinstvena i samim tim neprocenjiva. Iz dana u dan te se priče prepliću, dotiču i utiču jedna na drugu, i mi sami postajemo pripovedači u drugim pričama, dok u našoj na kratko gostuje neko drugi. Važno je da znamo koja je naša priča, ali je isto tako važno da imamo prostora i za druge priče jer ma koliko naša bila zanimljiva i uzbudljiva bez onih drugih je usamljena i samim tim mrtva. Nema pripovedača koji će našu priču nastaviti ili makar deo nje usaditi u svoju i tako joj produžiti vek.
Nemojte pitati druge da vam pričaju svoje priče jer mnogi to ne vole da rade, a oni koji i imaju želju za pripovedanjem samo će ispričati neku tuđu ili bajku kakvu bi voleli da imaju. Gledajte lica drugih ljudi i videćete deo priče, slušajte ih dok govore i dobićete još jedan deo slagalice, pratite njihove reakcije dok pričate svoju priču i slika će biti skoro kompletna.
Svaki dan je mala priča. Jedna stranica u velikom romanu. Slažući listove dobijamo knjigu sa velikom pričom koju možda niko nikada neće pročitati, ali to nikako ne umanjuje njenu važnost. Njen pripovedač je nekada gostovao u tuđoj priči i svojim je dodirom dodatno ulepšao.
Kao što je i normalno, priča ima svoj početak, razradu, svoje kulminacije, rasplete i epiloge i niko iz svoje priče ne može da pobegne mada je moguće da neko počne da priča drugu priču, ali to bude kratkog veka. Njegova priča ga prati iz dana u dan i on je kroji svakim svojim dahom pa je vrlo bitno pisati najlepšu moguću priču koju možete.
Ali postoji i Priča koja nema početak. Nema kraj. Njene stranice su druge priče. Znajte da je i vaša priča stranica u toj velikoj. Znajte da bez obzira kako vaša priča izgleda ona ima svoje mesto i svoj uticaj. Isto tako vaša priča kroz tu veliku gubi početak i ne dobija kraj. Ona će zauvek biti stranica u Priči.

Budite dobar pripovedač i dobar slušalac...

...

Mrtva tačka i .

2010-09-13T23:55:00.000+02:00

To vam je ono kad se stvari ne dešavaju. Ili, dešavaju se, ali uvek iste i predvidive, u istom ritmu i tempu... Upadnete u kolotečinu i ako se pomirite sa istom - gotovi ste! Čuvajte se čamotinje i lažne sigurnosti koju pruža. Taman kad pomislite "E dobro je, sada je sve sređeno i pod kontrolom i nema potrebe da se brinem" BUM!!! ima nešto da vas tresne po sred nosa tako da padnete na dupe... Iz tog razloga je bolje uvek imati neku frku. Ništa ozbiljno ili veliko, čisto da ostanete u formi za "ne daj Bože".
Postoje ljudi koji pod pritiskom najbolje funkcionišu. Smatram sebe jednim iz te grupacije. U stanju sam da odlažem neki posao da poslednjeg minuta, ali kada shvatim da je došlo zadnje, zasučem rukave i završim šta sam naumio. Nemojte me pogrešno shvatiti, nije ovo pravilo, ali nije ni daleko od običaja. A uvek ostaje pitanje koji je rad kvalitetniji... No dobro, dosta filozofiranja, koja je poenta...? Ovaj, nema poente, samo mi nešto palo na pamet pa reko' da podelim, u stvari, ja sam hteo da pričam o planovima.
Kaže jedna stara mudrost "ako želite da nasmejete Boga, samo mu ispričajte svoje planove" i do sada sam imao nebrojene prilike u kojima sam se uverio u tačnost ove tvrdnje. Verujem i vi. Retko kad planovi funkcionišu onako kako smo zamislili, a vrlo često se dese da se ne pomeraju sa mrtve tačke, ma koliko mi to želeli ili pokušavali. Šta onda? Pa, šok terapija, nema druge.
Primera radi, ja jednom godišnje promenim svoju mašinu. Tako uz relativno mala ulaganja imam uvek nov komp, ali ove godine, iako sam planirao i pokušao, nisam uspeo da utopim svoj komp pa sam zato kupio sebi 24" BenQ TFT i nVidia GF9500GT (zbogom skrnavi Ati - nećeš mi više ući ni u kuću ni u kućište!) iako nisam siguran da sam baš u poziciji za takvu kupovinu, ali "nek ide život"... (primetite i kako sam se suptilno i neprimetno pohvalio). Takođe, već dosta vremena sam u pokušaju da promenim svoje prevozno sredstvo i da Yuga zamenim nekim automobilom, ali i ti pokušaji nisu dali neke rezultate. Stoga, primenjujem šok terapiju. Pokrenuo sam stvari sa pomenute mrtve tačke i toliko se uvalio u dugove i kredite da je pitanje da li ću, i kad, i kako iz istih i izaći, ali jednostavno - nema druge. Malo pritiska mi neće škoditi, čak osećam i prve pozitivne rezultate ove situacije, a bolje i to nego da me obuzme i pojede monotonija svakodnevnice...
Dakle, nadam se skorom postu u kome ću se oprostiti sa mojim (ne)vernim Yugom, a do tada - neka je frka sa vama!

...

Infinite number of monkeys...

2010-09-02T10:33:00.000+02:00

Nisam odavno pisao na temu GNU/Linux-a, što zbog preokupacije drugim obavezama, što zbog manjka inspiracije da prosipam neko "znanje" ovde na blogu, ali eto kako sasvim neočekivano i ničim izazvano jedna multinacionalna kompanija pokrene u meni lavinu osećanja koja ću pokušati da pretočim u reči - umesto u psovke koje neosporno zaslužuju...
Priča počinje kupovinom (tada Ati) sada AMD/Ati grafičke karte (nebitno koje) iz razloga povoljnosti. Do tada sam uvek bio na nVidia proizvodima i priče iz linux tabora o lošim drajverima nisu me mnogo plašile vodeći se mišlju kako "ne može biti toliko loše"... O kakva greška! Može biti toliko loše, dapače, može biti vrlo blizu katastrofi...
Fama koja kruži oko Atijevih kartica da, bez obzira na neosporne tehnološke inovacije i više nego odlične performanse, imaju programere koji pišu drajvere koji će sve to ekstremno uspešno sjebati nije samo fama već činjenica. I iako se u prošlom periodu situacija na polju drajvera za windows pomalo popravila (mada je daleko od sjajne), mi korisnici linuxa opet smo ostavljeni po strani i uskraćeni za podršku firme čiji smo hardver kupili.
Zaobilazio sam slobodne drajvere pošto isti još ne daju potpunu 3D akceleraciju, a ja, kao, volim ponekad da poteram i nešto zahtevniji zabavni softver, a ujedno sam mislio da valjda Ati najbolje zna kako njihove grafike rade pa će samim tim i napraviti bolje drajvere. Još jedna greška. Developeri Arch linuxa uvideli su neizbežnu propast koja se dešava vlasničkim drajverima i izbacili su ih iz zvanične podrške. Sada me ova odluka uopšte ne čudi, a evo i zašto.
Anomalije u prikazu, povremeno štucanje mašine više nego dovoljno jake da gura linux i konstatno drljanje po HDD-u pripisivao sam bugovima u drugom softveru i koncepciji Archa kao "rolling release cutting edge" distroa, ali nakon što mi je i catalyst (AMD/Ati vlasnički) drajver pao na pamet - palo je i testiranje slobodnog xf86-video-ati drajvera.
Sreća pa je Arch distro koji radi ono što želite (pod uslovom da i sami znate šta je to) pa je promena drajvera trajala čitave četiri komande u Yakuake-u i jedan restart posle koga je moj komp - poleteo...
Sad se vi pitate čemu tolika buka? Zašto jednostavno ne koristim opensource drajver i budem happy? Zato što ja mislim i na širu sliku u kojoj će svi oni koji žele da probaju linux i imaju Ati kartu da, vođeni iskustvom sa windows-a, probaju vlasnički drajver i totalno se razočaraju u, naravno, linux... ne AMD/Ati - već linux... Opensource zajednica je još jednom pokazala koliko dobar posao može da obavi ekipa ljudi, koja se verovatno lično i ne poznaje, dok piše drajvere za uređaj za koji nemaju potpune specifikacije i to bez ikakve nadoknade u materijalnom smislu. Hvala im.
Sa druge strane, žvrljači drajvera u Atiju treba da se pokriju ušima i prestanu da čine medveđu uslugu zajednici slobodnog softvera pošto se ovi očigledno vrlo dobro snalaze i bez njih. Umesto toga mogli bi da zaposle onu ekipu majmuna pomenutu u naslovu i sasvim realno očekuju da obave bolji posao (i to za verovatno kraće vreme) od trenutnih zaduženih za pisanje GNU/Linux drajvera za grafike... Ili to ili ćemo dobiti nove Šekspirove sonete, kako god čovečanstvo je na dobitku...

...

To Kill a Mockingbird...

2010-08-29T03:14:00.000+02:00

Kako se ubijaju ideje? Ne one dobre, pozitivne, napredne, ushićujuće i vesele ideje, već one od kojih može samo da vam bude zlo pa sve i kad znate da je ideja loša - ne možete da je se otresete? Kako se ubijaju fiks ideje???
Imam jednu takvu, tačnije imam ih više, ali ova mi je posebno nezgodna. Stoji mi u podsvesti i konstantno me koči svojim subverzivnim delovanjem. Taman kad pomislim da nešto uradim, ona iskoči i totalno mi poremeti planove... Što je još gore znam i kako bih je se rešio, ali još nisam smogao snage da to i učinim, a tako je jednostavno... Samo treba reći "ma šta me briga!"... A ja to ne mogu... ne još...
Osećam da će ova tema da me preokupira u narednom periodu, srećom, imam od koga da tražim i dobijem savet i podršku, bogatstvo se uistinu ne meri materijalnim vrednostima. Zadatak koji mi predstoji jeste ubijanje ideje i rušenje barijera, pomalo destruktivne obaveze, ali ovo je rat u kome nema zarobljenika - ja ili ideja, neko mora napustiti grad...

Wish me luck!

...

Teze

2010-08-11T23:58:00.001+02:00

- Istorija je učiteljica života, hvala joj. Da je nema ne bih pojma imao kako i koliko puta sam se u životu zajebao... A vrlo dobro znam da bi na greškama trebalo učiti (tuđim greškama poželjno je...)
- Imam dar da zakomplikujem sebi život. To je definitivno dar pošto nisam učio taj zanat nisi sam vežbao i razvijao ovu sposobnost... Jednostavno, ja sam sebi zakomplikujem život bez ikakve potrebe i razloga...
- Znate li koliko traje treptaj oka? Dovoljno dugo da se dese stvari koje mogu da promene SVE...
- Ne volim neradne vikende, a pošto sam, da budem iskren, lenj da radim nešto fizički ostaje mi samo da razmišljam, a to nikako nije dobro...
- Unazad par nedelja se budim sa mišlju: "Danas je taj dan!". Ovo je jeftini trik izvučen iz citata neke trećerazredne žvrljotine sa self-help police lokalne biblioteke... Skoro da se gadim sam sebi...
- Imam previše obaveza, mnogo posla, dosta prostora, manjak sredstava, još manje opcija, nimalo vremena i ništa od svega toga...
- Nosim se mišlju da pišem pismo, ono pravo, sa kovertom... To i nije problem, ali šta posle???
- Ne znam da li hoću, ali znam da želim, mada kada znam da nije sigurno ili da je možda ipak verovatnije da (ne)postoji mogućnost onda više ni ne znam da li mogu ili smem...
- Izdvojio sam postove iz kategorije "Singularitet" u poseban tab na blogu. Ipak su to postovi koji dolaze iz... pa, singulariteta...
- I samo da se zna "Sve što sam napisao ima neki smisao"... meni svakako, a vama... možda, mada najverovatnije ne, a tako treba i da ostane ;)

Čavrljanje... i rupa...

2010-07-26T20:11:00.000+02:00

Ajd' sad kao vi ste kod mene na popodnevnoj kahvi posle dugo vremena i mi tako razvezemo priču na temu "Pa šta ima je'ote? Nismo se odavno videli, šta se radi?"
Pa evo ništa naročito, kuća, pos'o, pos'o, kuća... Malo radim, malo se smaram, malo problemi... ide život, standardno...
Pazite, vruća je kafa, ali ne da sam je skuv'o nego... ih!
Ubacivao sam neke kozmetičke detalje na blog, imaju sad i dugmići za deljenje, a i konačno sam ubacio tab na kome su svi postovi pod oznakom "Singularitet" pošto su mi oni nekako... najdraži... Prosto čovek da ne poveruje šta sve može da izvede sa malo strpljenja i čitanja helpa. Nisu ljudi džabe napisali RTFM!
'oće neko šećera možda, ako mu je gorak život ne mora i kafa ;)
Posao me okupira zadnjih par sedmica što uopšte nije loše, kad se radi onda se ne razmišlja mnogo, a mnogo razmišljanja u mom slučaju nikako nije dobro.
Kada nema posla onda se kuju planovi, mali i veliki, sve u pokušaju da se mozak okupira kako ne bi odlutao u tminu...
Da mi popijemo nešto, a? Jes' kafa crna, al' nije udovica :)
Ali kada se zabunim i počnem da razmišljam svega tu ima... Evo baš sam skoro razmišljao o rupama. Tačnije rupi. Jednoj. Ne o nekoj konkretnoj rupi već o onoj koju svako od nas ima i koju se ceo život trudi da popuni. Ali ne ide to baš tako lako, bar ne svima. Ta rupa nije baš kao ona u zemlji u koju možeš pobacati svašta i prekriti sa malo zemlje... Jok... Ova rupa mora da se zatrpava tačno određenom supstancom, a najveći je problem što svako mora sam da otkrije koja je to supstanca. Nije ista za sve i ne zatrpava u istoj meri svačiju rupu... Mogao bih čak da kažem da svako mora da nađe ono što ga ispunjava i da će tek onda početi da popunjava tu prazninu...
Nešto se zgledate? Da nisam ja posolio tu kafu, a? Hihihi, nisam valjda...?
E da, rupa... Kao što rekoh, neko u nju ubacuje znanje, neko izlaske i kamaru novca, neko hobi, a neko alkohol ili druge ljude... A neko se trudi da u rupu i ne pogleda. Šeta oko nje, na samoj ivici, na korak da upadne, a sve vreme pokušava da istu tu zjapeću, preteću prazninu i ne primeti. Svestan je on da je ona tu, da ga posmatra i čeka, da vreba svaki momenat i priželjkuje samo jednu grešku zbog koje će njen vlasnik posrnuti i ogrnuti se njenim tamnim plaštom... Ponekad se ipak smogne snage i hrabrosti i pogleda se u tu rupu... Ponekad ona zbog toga nestane... Ponekad se poveća i usisa sve oko sebe...

A zašto idete ovako rano? Da nisam ja rekao nešto što ne treba?!
...

Pogledi

2010-07-09T01:03:00.001+02:00

- Pogledaj...
- Neću.
- Pogledaj kad ti kažem...
- Neću!
- Zašto ne?
- Misliš da ne znam šta ću videti?
- Znači već si video?
- Pa naravno, zbog čega misliš da ne želim da pogledam?
- Ne znam, ja i onako ne vidim ništa, to je samo na tebi... Pa šta si video?
- Video sam dovoljno...
- Dovoljno za šta?
- Dovoljno da više ne želim da pogledam...

- Zašto me gledaš tako?
- Kako?
- Osuđujuće...
- Ne, ne osuđujem te, pokušavam da shvatim...
- Zar tu ima nešto neshvatljivo?
- Ne, nije to u pitanju, pokušavam da shvatim sebe...
- Gledaš u mene da bi shvatio sebe? Sada ja ne shvatam tebe?
- Relativno je jednostavno, oduvek su ljudi pokušavali da odgovore na najbitnija pitanja posmatrajući druge. Postoji i brži način, ali se retki oni koji se usude da pođu njime...
- Kakav je to brži način?
- I to je pogled...
- Pogled gde?
- U sebe...

III

- Ponekad se osećam izgubljeno. Kao da nema ni početka ni kraja i kao da sam zaglavljen u tom momentu koji će večno trajati... Da je makar lep momenat...
- Otkud sad to? I zašto uopšte razmišljaš tako?
- Eh, nije to namerno, neka slika, događaj, poruka, online status i misli jednostavno krenu... kao lavina ili preveliki talas, trudiš se da ostaneš na površini, ali te silina i snaga jednostavno poklope i obuzmu...
- Samo se opterećuješ bez potrebe, ima li kada neke koristi od toliko umovanja?
- Naravno da ima! Skoro uvek nađem rešenje problema. Možda nije neko naročito rešenje, ali bolje i tako...
- Ma stvarno? I koje ti je rešenje za izgubljenost?
- Hehe, ne možeš biti izgubljen ako ne znaš kuda ideš...

Ode brada...

2010-07-04T22:44:00.000+02:00

(Ne)sretnici koji imaju (ne)sreću da (ne)uživaju u poznavanju mene lično znaju da nosim bradu. Ne neku naročitu i specijalnu, već jednostavno bradu... Mislim da joj je naziv "Chin Curtain" ili "Chin Strap" po nekim izvorima, ali nisam je birao po nazivu ili stilu već po tome što ju je jednostavno održavati... Kada bi me pitali što nosim bradu odgovor bi najčešće bio u nekom šaljivom tonu tipa: "nestalo mi žileta" ili "preskočio sam taj deo", a samo ponekad bi dao neki poluodgovor u kome bi napomenuo da postoji razlog i značenje iste, naravno, ne otkrivajući ga...
Kažu da postoje tri vrste muške facijalne maljavosti: brada znanja, brada zvanja i brada sranja i ja sam do skoro isticao da je moja prvog tipa (iako su me drugi ubeđivali da ipak najviše sliči trećem tipu - pa tako ti drugi mogu da mi... da ne lajem), a kako se konačno desilo nešto što je trebalo da se desi pre dosta vremena došlo je i do promena u ličnom izgledu. Bradu znanja zamenio sam bradom zvanja :)
Konačno sam završio školu! Eto, to je razlog... Brada koju sam nosio služila je da me podseti na činjenicu da sam stao na dva ispita do kraja i kako bi zaista bilo glupo i neodgovorno ne privesti taj posao kraju. Pa, kao što sam to i napomenuo u jednom ranijem postu, navalio sam na spremanje i prvog jula usmenim delom ispita iz Teorije verovatnoće i statistike završio svoje decenijsko studiranje. Ne, nije zajebancija, moju višu (ej, višu!?) školu sam upisao 1999 godine i to uz olakšavajuću okolnost da nije bilo prijemnog ispita već da se rangiralo po uspehu iz srednje škole. Dok sam bio u Novom Sadu i redovno studirao ispiti su se polako i otarašavali, ali od 2002-e, posle povratka, išlo je sve teže i sporije... No dobro, bolje ikad nego nikad, nije da je neka mnogo jaka škola i da će izazvati ne znam kakve promene u mom životu, ali nikad se ne zna, a i Stričić Goran ecc. ne zvuči loše :D
I ne mogu da se otresem koktela osećanja koje me prati još od izlaska iz učionice u kojoj sam polagao... Sram, što sam toliko odugovlačio... Nostalgija, za onim danima, mestima i ljudima... Seta, što se jedno poglavlje završava... Optimizam i ushićenost, zato što se jedno poglavlje završava, a drugo počinje...

A kako izgleda nova brada? Brada zvanja? Paaaaa, videćete... :D

...

Okruglo sa oštrim ivicama

2010-06-05T21:27:00.000+02:00

Prošle godine smo malo pričali o sreći, 'ajmo opet. Rekoh tada da je izgleda sreća najgore raspoređena stvar na svetu pošto je vrlo teško naći nekoga kako se žali da ima previše sreće. Ono što me sada zanima jeste kakvog je oblika, tj. u kojoj formi se sreća nalazi?
Dobro, za one koji su nastavili da čitaju ovo i nakon prethodne izjave, pokušaću da se malo definišem. Pre svega "oblik" i "forma" na koje mislim odnose se upravo na način na koji se ta sreća raspoređuje među nama (ne)srećnima, ali sve počinje od pitanja koliko sreće uopšte ima...
Jel količna sreće konstantna pa se deli ili se stalno stvara sve više i više? Ili trošenjem ostaje sve manje i manje?!
I kako se deli? Jel dobijete svoju porciju po rođenju pa se to polako troškari kroz život ili zahvatate samo onda kada vam treba? I kolika je ta porcija? Deli li se "na ravne časti"?
A šta ako svi mi delimo jedno veliko ćebe pod nazivom "sreća" pa kad se noću neko okrene i ogrne drugom noge ostanu nepokrivene? Zna li prvi šta je učinio drugome?
A šta ako je sreća kao testo? Povuče malo jedan, malo drugi, malo treći, pa smo na kraju svi pokriveni, ali tanko je to na mestima...
Ili kiša? Možda je sreća kao kiša... Pada u kapima, pa koliko ko pokisne...
Mnogo ljudi veruje da im zvezde određuju sudbinu i sreću. Kako? Postoji li neka matematička formula po kojoj se sreća raspoređuje?
Ili jednostavno ne postoji "sreća" i ne postoji "nesreća". Postoji život i vreme. Život je onakav kakvog ga prihvatite i napravite, a vreme je tu da vas natera da isti ne protraćite u bespotrebnim razmišljanjima...

Napolju miriše topli lahor koji mazi asfalt pokriven kapima letnjeg oblaka.

Osećam mešavinu ushićenja i zadovoljstva.

Dašak sete i trenutak usamljenosti.

Čekam...

...

Caffè macchiato i jednostavna komplikacija

2010-06-01T21:59:00.000+02:00

su naslovi dva posta koji stoje u draft sekciji bloga i očekuju objavljivanje... A mene mrzi... Da pišem, objavljujem, učim, tražim, čekam, očekujem i nadam se...
A tek što vreme smara...Ako je svevišnji odlučio da nas ponovo potopi zar zaista to mora toliko da traje?
I ostao sam bez Flashforward-a i House-a.
Bez briga nisam ostao.

Nekontrolisane kontrakcije gastrointestinalnog trakta

2010-05-26T00:33:00.000+02:00

Da, govorim o "Farmi". Tom famoznom rijaliti šouu kojim je naša mladost i naša starost zaokupljena zadnjih dana. Baš su zadnji dani. Već sam negde napomenuo da TV ne gledam unazad dve godine otkako sam izbacio isti iz sobe, a potom i svoj komp lišio TV karte. I upravo činjenica da moram da slušam sve oko sebe kako raspredaju dešavanja sa "farme" me dovodi do ludila. Najozbiljnije...
Bio sam kod ujaka večeras na večeri pošto preslavlja i naravno - farma... Ko, šta, kako, zašto, ovi su ovakvi, oni onakvi... AAAAAAAAA popizdeh najstrašnije. Bilo mi je došlo u jednom momentu da ih sve oteram u... negde... i da vide malo kako je to lepo kada se ljudi tako čašćavaju i to pred očima vascele javnosti.
Ne planiram da ulazim u detaljnu analizu cele te fame oko rijaliti šoua i fenomena intoksikacije širokih narodnih masa emisijama koje se tako blatantno bave ovim tipom socijalnih eksperimenata, ali moram da dam par zapažanja.
Sve je naravno počelo "velikim bratom" i od tada je recept manje-više isti: uzmeš desetak osoba sa visokim stepenom egoa i niskim stepenom tolerancije i ubaciš ih na manju, poklopoljenu, teritoriju dok ne postigneš temperaturu ključanja, dodaš nekoliko intrigantnih događaja i tema, malo začiniš dobro smišljenim i planski raspoređenim zadacima i naravno, podeliš im alkohol... Ostaviti malo da "odahne" i potom se zavaliti u fotelju i uz kokice gledati klanje... Hleba i igara, please...
I nisu mi toliko interesantni učesnici ovakvih egzibicija koji moraju imati dobru dozu ekstrovertnosti i želje za eksponiranjem da bi uopšte ušli u priču, koliko su mi zanimljive reakcije konzumenata ovih šouva i količina emocija koje se u njima generišu. Da li tu leži ključ uspeha ovog tipa zabave? Da li je moguće da naš narod nema u svom životu dovoljno emocija koje bi mogao da podeli sa bližnjima pa su im potrebni veštački suplementi? Ili je jednostavno u pitanju neodoljiva potreba da se olajava. Ko i zašto nije bitno, ono što je bitno jeste da se laprda. Kao da nemamo pametnijih i boljih tema? Kao da nemamo pametnijih i boljih sadržaja za TV?
More, na farmu bi ja to sve. Pravu farmu, pravi poslovi, pa da vidimo da li će imati snage i volje da se svađaju i vređaju. A publiku koja tako nekrtitički upija sva sranja koja masmediji u nas mogu da im isporuče bih naterao da vreme koje inače provode u samovoljnom ispiranju sopstvenog mozga upotrebe da pročitaju nešto korisno. Recimo da krenu od lektire za srednju školu...
Urke je nedavno pisao na tu temu i tamo sam ostavio komentar koji ću ovom prilikom proširiti u formu zaključka.
Generacije koje su rasle uz knjige i emisije iz obrazovnog programa i pored svih loših stvari koje su im se dešavale usput uspele su da ispadnu relativno normalne, ono što me plaši je vreme u kome će stasati generacije pumpane turbofolkom, nedefinisanim buntovništvom i šouvovima nalik farmi, grand paradi i renome produkciji...

...

J.P. Morgan i firma "Krstić"

2010-05-19T23:35:00.001+02:00

Bejah juče u Novom Sadu. Na ispitu :D Prvi put posle ravno 5 (i slovima pet) godina. Heh, baš sam se blesavo osećao onako mator... Računovodstvo sam polagao, smoran predmet, ali mora da se položi, i ja se nadam da jesam. Uradio sam dosta, a da li je dovoljno - videćemo...
Ako Dare slučajno čita ovo - znaj da sam putovao busom i da zaista nisam imao vremena da ti se javim... Sorry matori, biće još prilika, a znam da te već drugi put ispaljujem, jesam smrad... :(
Dolazak u NS i nije bio naročito zanimljiv, ali povratak je svakako jedna avantura koju se nadam da neću uskoro ponavljati. Plan je bio da se vratim direktnim busom u pola 3 za Loznicu, ali po završetku ispita saznajem da je isti otkazan... Moram li pomenuti da je u pitanju propali Loznički autoprevoznik? JMS*
I tako ja stojim na stanici, a novosadska kiša se okomila, pa potpomognuta košavom pada horizontalno, čekam da naiđe neki bus za Šabac koji možda i neće stati pošto ta stanica nije predviđena za međugradski saobraćaj. Ide neki bus. Staje! Hm, za Mitrovicu... Pa, bolje išta nego ništa, makar da se sklonim sa jada, i valjda ću izganjati neki prevoz za dalje. Stižem na stanicu u Sremskoj Mitrovici, pitam za bus za Šabac i gospođa sa šaltera mi odgovara - nema ništa! Aji?! Ništa? Najbliže je, kaže ona, do Platičeva. Dobro, daj do Platičeva... (mesto 12km od Šapca, kroz njega prolazi magistralni put te je sigurno da ću ugrabiti nešto za dalje). Odlazim sa šaltera, a gospođa iza mene traži kartu do Loznice i dobija je?! Koji sam konj, pomislih, pa kud ne pitah za Loznicu, ajd' nazad - izvinem se i raspitam o kom busu se radi i dobijem informaciju da je to Loznički bus iz NS-a. :D Uzvratio sam informacijom da tog busa neće biti i otišao da sačekam prevoz do Platičeva. Pogled zbunjene šalteruše - neprocenjivo!
Platičevo. Sipi kišica, ali makar normalno pada. Mislim vertikalno pada, što je valjda - normalno. :) Čekam ja. Čeka gospođa što je u Mitrovici kupovala kartu za Loznicu. Čeka neki srednjoškolac. Kolona vozila, dečko stopira i staje mu astra karavan. Pita vozača jel ide za Šabac i jel možemo svo troje sa njim. Oba odgovora su potvrdna i mi nakon nepunih 10 minuta čekanja putujemo autom. Super. Hvala obadvojici. Znao sam da je odavde već mnogo lakše što se i potvrdilo činjenicom da je na peronu stajao autobus koji ide za Loznicu! Kao poručen. Dočepah se nekako kuće živi i zdrav, ali sada dodajem još jednu poslovicu u skup potvrđenih "u se i u svoje kljuse...".

Nego, htedoh nešto o bankama da vam kažem. Pederi, licimuri, hohštapleri, demoni, kurve, budale, krvnici i secikese... Eto, sada znate... Banke su institucije koje će vam dati novac kada vam ne treba i tražiti ga onda kada vam je najpotrebniji. Jedini motiv njihovog postojanja je sticanje profita i to ne bi bilo strašno kada taj cilj ne bi pratili sa toliko slepe isključivosti. Poslovni odnosi, kao i bilo koji drugi, moraju da se održavaju i neguju. Nebrojeno puta se problemi sa firmama sa kojima radim izglade prostim razgovorom sa komercijalistima sa kojima se vremenom ostvari skoro pa i prijateljski odnos. Isto tako banka treba da bude partner u poslovanju preduzeća. Ali, ako i na mikrosekundu postoji mogućnost da oni neće imati korist ili da će, ne daj Bože, njihov profit biti u opasnosti, onda od posla nema ništa. I sve su takve. Nema razlike. Staviće mogući gubitak svog mizernog profita ispred sigurnog gubitka klijenta koji im je tokom pet godina ostavio mnogo veće iznose kroz provizije, kamate, naknade i stotine drugih gluposti koje uspeju da natovare na vrat... E da, šta zaboravih - bednici i ljigavci...

*JMS= J**o Mater Svoju
...

PING

2010-05-16T23:18:00.000+02:00

1 packet transmitted, 1 received, 0% packet loss

Yup, he's there...

...

Nema 'leba dok se ne digne motika... i kuka...

2010-05-04T19:13:00.001+02:00

Verovatno sam malo poranio sa lamentom nad petooktobarskom revolucijom pred njenu desetogodišnjicu, ali sve mi je teže i neverovatnije da svarim vesti koje dopiru do mene. Politika je kurva, to svi dobro znamo, ali isto tako je jasno da je tim damama jako teško odoleti, da jeste, ne bi im zanat opstao. Ja ću pokušati da se distanciram od politike i politikanstva i dam akcenat onome što me, kao poslovnog čoveka, muči i užasava.
Pre svega, od 5. oktobra tamo neke 2000-te sam očekivao da sredi stanje u ovoj zemlji i da konačno omogući da se može od svog poštenog rada živeti. Do skoro sam još i imao nadu u to, ali kako vreme protiče vidim da postajem sve ogorčeniji i sve manje siguran u budućnost. Nikada nisam imao želju da odem odavde i probam da se snađem "napolju", mada, kako je krenulo...
Deset godina očekujem da će ljudi koji vode ovu državu (ma ko oni bili) početi da stvari dovode u red. Jasno je meni da treba vremena, jasno je meni da moramo da se "stisnemo", samo mi nije jasno kad misle da počnu dok smo mi ovako "stisnuti". Upravo suprotno, svakim danom sve gore i gore vesti, a ovo malo optimizma što je bilo u meni polako, ali sigurno, nestaje. "Jedan radnik izdržava petoro ljudi", "Ispod granice siromaštva 720.000" i "Cena benzina skače na 120 dinara?" su samo neke od današnjih vesti sa B92, a slične pristižu svaki dan. OK, SEKA došla pa nam se napamprčila keve kao izgovor i može da prođe - donekle, šta je bre sa prethodnih deset godina? Šta su kravataši i naši vajni poslanici radili sve ove godine sem zaprskivanja sa skupštinske govornice i skupljanja fiskalnih računa iz supštinskog restorana? Ne tražim da mi se bilo šta da, tražim da mi se omogući sa sam zaradim, međutim izgleda da nema nikoga ko bi bio voljan da stavi glavu na panj i da nešto uradi kako bi svima nama u ovoj zemlji bilo bolje.
A neće nam biti bolje dok vlasnike nekih firmi više puta hapse za utaje višemilionskih iznosa poreza, a te firme i njihovi vlasnici i dalje rade, dok će meni da brebnu kaznu od 50.000din ako nemam sertifikat za jebenog miša koji i ne uvozim, već kupujem od veleprodaje? Neće nam biti bolje dok plate budžetskih korisnika koje su jedva upristojili da građanima ne odgrizaju glavu kada ih nešto pitaju ne budu usklađene sa stanjem u privredi koja radnike u privatnim firmama sa desetočasovnim radnim vremenom plaća ispod 20.000 dinara mesečno. Neće nam biti bolje dok se ostatak Srbije ne približi proseku koji se tako ponosno gaji na Novom Beogradu, niti dok jedna mala radnja više para da državi i banci nego što ostane njenim vlasnicima. Neće nam biti bolje dok se ne izjednače kriterijumi i zakon ne počne da važi za sve. Neće nam biti bolje dok glavonje ne uvide da je napredak u njihovom interesu i dok onima koji imaju mogućnost da nešto promene ne dođe iz dupeta u glavu da sada živimo na pozajmljenom vremenu i parama i da ćemo uskoro postati socijalni slučaj. Svi mi. Cela država.
A onda kud koji... Tada mi neće biti žao da odem...

...

Srpski polijelej

2010-04-19T19:07:00.000+02:00

Odličan primer srpske duhovne muzike u izvođenju Pavla Aksentijevića. Verovatno će vam biti poznato ako ste gledali film Boj na Kosovu. Ne znam za vas, ali mene ovako nešto neverovatno opušta.

Prvi deo:

Drugi deo:

Uživajte...

...

Torba

2010-04-17T22:49:00.002+02:00

- Šta ti je to?
- Torba. Kupila sam novu torbu...
- Zašto?
- Zato što u nju hoću da spakujem neke stvari. Odlazim...
- To znam, zanima me zašto?
- Zato što jednostavno moram. Mislim da je tako najbolje.
- Ma znam i to, zanima me zašto si toliko čekala?
...

- Ti si još tu?
- Nadala sam se da ćeš promeniti mišljenje?
- Ne, nažalost ne mogu... Moraš otići...
- Ali, bilo je skoro savršeno.
- Jeste. Ipak, uzmi svoju torbu i idi.
- Zašto?
- Zato što je bilo skoro savršeno.
...

To whom it may concern...

2010-04-12T22:25:00.001+02:00

Da krenemo od očiglednog - novo ruho! :) Pre nekog vremena se blogger smilovao i nama koji smo hendikepirani znanjem pravljenja templejta za blog i ujedno operisani od smisla za estetiku i lepotu, ponudio mogućnost da sa malo strpljenja i kombinatorike napravimo izgled koji želimo. Dobro, naći i ubaciti gotov templejt nije preterano teško, ali ja lično nisam uspeo da nađem neki koji mi "čuči", a i volim da dam svoj pečat tako ličnoj stvari kao što je blog. Treba još poraditi na poboljšanju izgleda pošto je očigledno da ima detalja koji bodu oči... Baner na primer... a i boje mi se baš ne sviđaju, ali generalno će to ovako izgledati. Jel vam se sviDŽa? Predlozi? Saveti? Kritike? A?

Nego, nije nova fasada ono najbitnije, danas sam opet bio u Novom Sadu. Jel pogađate zašto? Daaaa, od danas sam ponovo student... tačnije apsolvent Visoke poslovne škole strukovnih studija. Jeeeee!!! Reših eto i ja da ta dva mučena ispita koja su mi ostala konačno položim i svoje decenijsko studiranje privedem kraju. Biće mi žao studentskih dana, ali svemu u nekom momentu dođe kraj... se la vi... :) Uspeo sam čak da navatam i jednog profu za konsultacije. Lik je bio skroz kul, sve mi je lepo objasnio i još mi dao i knjigu iz koje ću da spremam ispit :D
I, ako se pitate, nisam išao Yugom, iako ima znakova ipak još nisam načisto poludeo. Pozajmio sam auto od drugara i, pošto je ponedeljak, još pre polaska sam napravio sat i po zaostatka tako da sam zadovoljan što sam uopšte stigao da uradim bilo šta... Nažalost, znam jednu osobu iz Rume i jednu iz Novog Sada koje će mi zameriti što nisam imao vremena za njih, ali oni su gotivni likovi i neće se dugo duriti... ili možda hoće?
Otprilike da je to sve, sada ponovo mogu da koristim stari dobri izgovor:
"Gorane, treba da se ________ (upisati posao)"
"Ne mogu sad, moram da učim!"

:D

...

Dobar kao lebac...

2010-04-11T14:24:00.002+02:00

Što će reći naizgled sa tvrdom korom, ali u suštini mekan i u dobroj meri šupalj. Pojam "dobar" se upotrebljava za osobu koja se povinuje prihvaćenim pozitivnim moralnim i socijalnim normama, za nekoga ko se drži biblijske "čini drugome što želiš da čine tebi", ali ova reč ima i još neke konotacije. Recimo, u mom kraju je običaj da se za nekog sa umanjenim mentalnim kapacitetima, tj. za nekoga sa blagom retardacijom ili izraženom naivnošću kaže da je "dobar". Ono što mene zanima je u kojoj meri neko može da bude dobar, a da ne bude "dobar"?
Ova razmišljanja jednim delom imaju veze i sa nedavnim postom o nezavisnosti i ljudima bez granica, pošto je ishodište i geneza obe kategorije verovatno ista, ali nisu direktno povezane u ovom slučaju. O dobroti kao osobini razmišljam već dug period pokušavajući da razvrstam i kategorišem sve relevantne faktore u nadi da ću uspeti da nađem prelomnu tačku u kojoj dobrota prema drugima postaje autodestruktivna, a to već nije, nadam se da se slažete, dobro. Kako se uopšte postaje dobar? Pa od malih nogu vas uče da slušate roditelje i starije, da ćutite kada vas niko ništa ne pita, da pričate kulturno i ponašate se pristojno, da radite šta vam kažu i da ne radite šta vam kažu... Sve ovo bi moglo da se podvede pod kućno vaspitanje i bonton da u nekim slučajevima ne postane toliko usečeno u mentalni sklop da jednostavno ne znate da se ponašate drugačije (postajete čovek bez granice). Toliko ste primorani da se ponašate u skladu sa ovim pravilima da počnete da gubite svoje "ja" pod naletom onih koji imaju šesto čulo da namirišu osobe slabe volje i talenat da ih maksimalno iskoriste.
Lepo je biti dobar, ima to svojih prednosti i naravno da je pristojno ponašanje i dobrota prema drugima važna i bitna i nikako ne govorim protiv toga, samo kažem da u nekim momentima jednostavno treba staviti sebe na prvo mesto. Džordž Karlin je u svojoj čuvenoj rutini "10 zapovesti" rekao da "poštovanje prema roditeljima ne treba da bude automatsko i podrazumevano, već treba da se zasluži" i potpuno je u pravu. Treba poslušati starije i ustupati im mesto u prevozu, ali kada vidite da preteruju zašto im ne bi rekli "Alo, bakuta, de si zapela? Ne ide ovaj bus na gradsko groblje!". Ili drugi primeri sopstvene dobrote koji direktno rade na vašu štetu, ali daleko bilo da neko kaže kako niste bili dobri. Izreka "Nijedno dobro delo ne prolazi nekažnjeno" u sebi nosi toliko istine. Koliko puta ste ponudili ruku, a tražili su vam bubreg? Koliko puta ste uradili nekom nešto, a da niste dobili ni hvala? Ili još gore, dobili ste nerazumevanje i nepoštovanje kao da je vaše delo bilo podrazumevano i obavezno? Koliko dugo i koliko mnogo čovek može da bude dobar drugima dok ne postane loš sebi i u još gorem slučaju dok ne postane "dobar"? Kada treba reći: "Ma da se nosiš u ... ... !"?
A znate li da možete da budete i previše dobri i da to nije dobro? Po vas? Jeste li imali prilike da čujete reči "Nisam ja za tebe, ti si previše dobar..."? OK, poštujem te, nisam preterano navalentan, trudim se da budem fin, kulturan i pažljiv i to je "previše dobro"? Prilikom sledećeg susreta ima prvo da ti zalepim šamarčinu i nazovem te droljavom funjarom pa da te onda vodim na piće, zaista ne bih želeo da budem previše dobar... Kad bolje razmislim - "Ma da se nosiš u ... ... !"

Dakle, budite dobri, ali ne dozvolite da vam ljudi kažu da ste "dobri", ja više svakako neću...

...

Why do people fail?

2010-04-02T13:33:00.000+02:00

U kom momentu kažete sebi: "Ja više ne mogu" i odustanete? Od čega to zavisi? Jel to momenat ili se vremenom jednostavno izgubi motivacija, želja, snaga, elan ili šta vas već goni da završite započeto? Jel strah od neuspeha dobra pokretačka snaga? Da li vas dosadašnja dostignuća motivišu na nove uspehe?

Opet previše pitanja i premalo odgovora, a u suštini samo jedno pitanje bez odgovora koje izaziva lavinu uskomešanih misli koje me jednostavno pregaze i onesposobe. I obično kada se nađem u poziciji za koju nemam konkretno rešenje, pokušavam da se nateram da ne razmišljam previše, ali ovaj prokleti mozak ima pokvaren OFF switch. Prosto je neverovatno kako lako i brzo mašta konstruiše najfantastičnije scenarije na osnovu samo jednog nebitnog detalja. Reč, pogled, gest, osmeh... bilo šta od toga može biti inicijalna kapisla eksplozije od nekoliko megatona, a samo jedan dašak realnosti poruši čitavu konstrukciju. Zato ne volim kada imam slobodnog vremena, previše prostora za razmišljanje.
Ne plašim se neuspeha... generalno... tačnije, plašim se samo jednog. Možda to i nije tako loše, valjda je život sa što manje strahova i stresova dobar i lep? Ali šta ako je u pitanju neuspeh u sferi kojoj dajete najveći prioritet i značaj? Može li se kompenzovati jedan veliki neuspeh kamarom sitnijih pobeda?

I možda najvažnije pitanje - dokle se boriti?

Misplaced

2010-03-31T23:24:00.001+02:00

Pomeren, izmešten, skrajnut, neodgovarajući, neadekvatan, neprilagođen, sklonjen, smaknut, smetnut, sturen, dekoncentrisan, smeten, smotan, neshvaćen, nerazumljiv, nerazuman, nategnut, istanjen, zacenjen, ucenjen, ucveljen, neprihvaćen, neprimeren, neprimetan, neznatan, nemušt, nejak, prek, preči, pređašnji, pretežak, preteran, pritisnut, istisnut, istaknut, izmoren, izmučen, utučen, utišan, oteran, otežan, razbucan, rastrojen, odvojen, izdvojen, pretrpan i prepun pitanja...

Bez odgovora, bez vidika, bez naznake, bez navike, bez panike... još uvek.

Out of space and out of mind, in to shadow, on to you and with no good reason...

Znam šta hoću, ali ne znam kako, kad i kuda, nemam mir ni spokoj ni elan, ali ne gubim nadu, želju, veru i ljubav.

Čekam dok mogu, dok ima vremena, tuđeg ili mog.

Kada i koliko, sa kim i sa čim, kako i zašto, kuda i kamo i na kraju krajeva - čemu?

I nemam kraj, a to je najgore, jer onda samo nastavlja da traje, a malo je stvari koje treba da traju... večno... ili bar upola toliko...

...

Dođoh, videh, (za)obiđoh...

2010-03-23T23:15:00.001+01:00

Jesam li ja vama kad rekao koliko volim Novi Sad? Prosto ga obožavam, a ni sam nisam siguran zašto. Moguće zbog toga što me podseća na Zagreb (mada neke naročite sličnosti i nema), ali bilo kako bilo, kada sam te davne 1999-e krenuo na studiranje dileme nije bilo - Novi Sad. Iako do tada u njemu nisam nikada bio, ipak, sa prvim korakom, postade to ljubav do danas nesmanjena.
Zadnjih nekoliko godina sticajem okolnosti i potpomognuto manjkom vremena i sredstava nisam tako često odlazio u srpsku Atinu, ali se nadam da ću vrlo skoro ponovo početi sa malo češćim odlascima, a o razlozima za to nekom drugom prilikom. Ovaj put samo mali putopis sa izleta obavljenog jedne tople i sunčane martovske nedelje. Maršruta je bila relativno jednostavna i sa samo jednim malim neplaniranim skretanjem u Čortanovce koji nam nisu bili u prvobitnoj zamisli, ali su dodali dašak avanture u celu priču (misssssim onoooo :))

Prva stanica je bila Fruška gora, Iriški Venac, spomenik žrtvama fašizma (ili kako već) i naravno spomenik jednom nedavnom nesretnom periodu...

Jedan lagani spust niz padine Fruške gore ka Dunavu i zaustavljanje u Stražilovu gde smo se neki odmorili, a neki su se i penjali na Brankov grob...

Prvi put da sam posetio Sremske Karlovce. Popili smo kafu na trgu i divili se lepotama ovog bisera kulture i istorije. Prosto odiše nekom tradicijom i dignitetom. Predivno.

Nezaobilazno mesto, Petrovaradinska tvrđava AKA đava i pogled na Petrovaradin AKA Pezos... Dunav i ceo Novi Sad kao na dlanu, ali ipak postavljam ovu sliku pošto jednostavno nema šanse da jedan smrdljivi digitalac može da prenese atmosferu (i jačinu vetra) koja vlada kada se pogleda sa zidina.

I zguraše se na jedno mesto Rex, StX i Tux :) Odavde smo otišli u grad, obišli ono najbitinije, klopali, prošetali, izmorili se i napunili baterije za dalje... Jednostavno ubili vreme na dobar način. Takođe, ponovo se upoznali sa gradom u kojem smo proveli toliko lepog, a koji se, bar koliko sam mogao da vidim, i malo promenio, što i nije bilo neočekivano...
Nekima će nesumljivo slike biti poznate, pogotovo ako me prate na Buzzu, pošto je isti odlučio da ih u moje ime podeli sa svima (doduše moja je greška, ali bilo bi lepo od njega da me je makar pitao... ili obavestio... ili nešto...).

Eto, do sledeće prilike, live long and prosper _\\//

...

Ako ikada prestanem da pišem

2010-03-08T22:50:00.000+01:00

Biće to lepo vreme.
Evo druga je godina ovoga moga bloga i ne planiram da sumiram bilo šta. Više se i ne sećam koja je motivacija za javno objavljivanje bila, ali znam da mi je nekad lakše kada svoje misaone konfuzije pretočim u rečenice ništa manje kofuzne koje objavim ovde i onda mi nekako bude lakše...
O komentarima i komentatorima ne brinem. Niti o dizajnu (dobro, donekle, kanio sam se da malo menjam temu, ali...). Ovaj blog je ovde prvenstveno zbog mene. Moj ventil, a ako neko naleti i kaže neku pametnu svakako se neću buniti, kao što se neću brinuti i ako komentara i komentatora nema.
A ako ikada prestanem da pišem biće to znak da nema tema koje me opterećuju do te mere da moram da se izduvam na ovaj način... Ili to ili sam mrtav :)
Možda drastično zvuči, ali ne verujem da bi me neki drugi razlozi sem ova dva sprečili da se ponekad pojavim na ovim stranama sa novom pričom iz singulariteta ili života, ma koliko modifikovana i neprepoznatljivo izmrcvarena bila. Ako prestanem da pišem ovde budite srećni zbog mene i pamtite me po pesmama mojim... aaa??? Nije bitno...
Eh, još je i ponedeljak :) Ko me prati na twitteru zna muke moje na taj dan, a i praznik je. Kao... No dobro, dve osobe sam planirao danas da darivam cvećem i makar to je urađeno kako treba, ostatak dana je nažalost bio u standardnom ritmu ponedeljka. Gužva, ludnica, strka, zbrka, panika i taman kad treba da krenem kući setim se da nisam uradio naručene deklaracije... fino... zbrzim i to kad zove drugar: "Oćeš li ti dolaziti već jednom?" Da, još jedno dato obećanje koje se vratilo da me progoni svojim oštrim zubima i nemilosrdnim lancima obaveze. Tada sam znao da me ovaj ponedeljak pobedio... Skor je sada na njegovoj strani...
Gledano sa vedrije strane, makar ima materijala za blog, a i sutra je utorak...

Pa, nije malo dve godine, a?

Koliko se korisnih stvari moglo uraditi za to vreme...

...

Samoodbrana samozavaravanjem

2010-02-28T11:51:00.001+01:00

Nedelja jutro. Vedro i sunčano, mada prohladno, ipak je još februar. Blaga glavobolja je verovatno ostatak sinoćnje jake glavobolje. Toliko jake da sam se jedva odvukao u krevet. Nemirna noć. Nekoliko buđenja. Jedan noćni SMS. Racionalizacija...
Merriam-webster za racionalizaciju kaže:

to bring into accord with reason or cause something to seem reasonable: as a : to substitute a natural for a supernatural explanation of b : to attribute (one's actions) to rational and creditable motives without analysis of true and especially unconscious motives

ili

to provide plausible but untrue reasons for conduct

dok je wikipedia mnogo direktnija i samim tim - jasnija:

In psychology and logic, rationalization (or making excuses) is an informal fallacy of reasoning in which one constructs a logical justification for a belief, decision, action or lack thereof that was originally arrived at through a different mental process. It is a defense mechanism in which perceived controversial behaviors or feelings are explained in a rational or logical manner to avoid the true explanation of the behavior or feeling in question.

Ili po srpski - ajde da izmislimo neko objašnjenje koje nije očigledno nelogično kako bi prikrili od sebe i drugih prave razloge zašto nam se nešto događa ili ne događa i zašto (ne)radimo ono što (ne) bi trebalo.
Lepo kaže, to je odbrambeni mehanizam, ali jedan od onih koji lako može da vas uništi ukoliko se upotrebljava preterano, mada mene zanima koji je mentalni kapacitet potreban za uspešnu racionalizaciju? Pitam zato što mi ne uspeva, bar ne dugotrajno. Taman sve lepo izracionalizujem, postavim iluziju na noge i onda dođe neka misao, detalj, nebitni događaj ili informacija i sve sruši do temelja... I onda ponovo... Dokle? Zašto? Šta je bolje? Zavaravati se kojekakvim lažnim i izmišljenim razlozima i tako stvoriti privid normalnosti i ići dalje ili prihvatiti surovu realnost, pregurati par loših dana i nastaviti sa životom? Koliko snage treba za sve to?
Koliko razuma?

...

Bez panike!!!

2010-02-11T23:51:00.001+01:00

- Zaista mi je drago što sam te upoznao, a i ovih par izlazaka je bilo divno, i više od toga. Na sreću nije se pojavio niko sa dve glave da te odvede pre nego postane ozbiljno...
- Da, lepo je, ti si baš simpatičan iako te ponekad uopšte ne razumem.
- Je l' to loše?
- Pa ne znam, kako je moguće da ova veza uspe ako se ne razumemo?
- Haha, pa ja tebe savršeno razumem, a ako negde i zapnem uvek nosim džepno izdanje prljavog mađarskog rečnika tako da nema problema...
- Eto vidiš!
- Šta?
- Pa to što si sad rekao, nisam shvatila?
- Eh sad, malo je onih koji mogu. Ne treba to da te plaši, ja sam komplikovana osoba, ali uz malo truda i volje lako me je skapirati, a i neću ti recitovati Vogonsku poeziju ili pevati pesmu drvoseče...
- Nadam se, ovako mi deluje kao nemoguća misija.
- Ma opusti se, vidiš da nam ide dobro, a i vrlo lako ćemo saznati kuda i kako ide ova naša potraga za svetim gralom...
- Jel? A kako?
- Jednostavno, odgovori mi na tri pitanja i sve sumnje će nestati...
- Koja pitanja?
- Da li ti se sviđam?
- Da.
- Koja ti je omiljena boja?
- Plava.
- Ko je pobedio u finalu kupa 1949 godine?

...

My hovercraft is full of eels.

...

Pravo na nezavisnost

2010-02-10T23:59:00.000+01:00

Pročitah pre izvesnog vremena jedan zanimljiv post pod nazivom "Ljudi bez granica" na foxbunny-evom blogu, na engleskom je, a trebalo bi ga pročitati pošto je dobrim delom inspiracija za razmišljanja koja su izrodila ovo pisanje.
Ukratko za one koje mrzi da odu na zaista zanimljiv i koristan blog druga Vukelića ili ih engleski ne služi najbolje, u pitanju je način ili metod ili, u krajnjoj liniji, rezultat odgajanja dece na način koji od njih stvara osobe koje nisu u potpunosti sposobne da se brane od drugih osoba koje intenzivno nameću svoju volju. Mislim da će citat i prevod biti dovoljno jasan:

Anyway, people without borders are those that are unable to draw the line, to clearly identify their rightful place, the bounds of their individuality. If someone happens to ask too much of them, they will feel compelled to comply. They might get frustrated by it, but they cannot help it nevertheless. People without borders are, therefore, very easy to take advantage of, because they don’t know how to defend their territory.

Preuzeto sa http://tiny.cc/29yy1 uz saglasnost autora.

Ljudi bez granica su oni koji nemaju sposobnost da povuku liniju, da jasno identifikuju svoje mesto, granice svoje individualnosti (ličnosti). Ako neko zatraži previše od njih, oni će osećati potrebu da odgovore i udovolje. To može da ih nervira, ali ipak ne mogu da se odupru. Ljudi bez granica su, zbog ovoga, veoma laki za iskorišćavanje pošto ne znaju kako da brane svoju teritoriju.

Moram priznati da sam se u dobrom delu teksta prepoznao i počeo sam da razmišljam na tu temu. Pre svega, zašto roditelji uopšte prilikom izgradnje ličnosti svog deteta usađuju u njih takve mehanizme? Čine li to namerno ili slučajno? I zašto??? Pa valjda je želja svakog roditelja da mu dete bude sposobno za samostalan život i dovoljno pametno da donosi što je moguće bolje odluke? Ako mu se postave ograničenja koja proizilaze iz pomenutog načina odgajanja onda su šanse skoro pa nikakve da ono ne izraste u roba svoje sopstvene (ne)volje.
Moja ponderovanja odvukla su me na razmatranje pojma nezavisnosti, pošto je to jedna od karakteristika po kojima se može videti da li je neko zaista "svoj" čovek. Ljudi bez granica, kao što proizilazi iz samog objašnjenja, ne mogu biti i nisu nezavisni. Ako ih njihovo okruženje i osobe kojima su u tom smislu "podređene" sputavaju u namerama onda svakako nema govora o samostalnosti u odlučivanju i delanju.
Dobro, to je jasno, ali šta sa ljudima koji se ne svrstavaju u ovu kategoriju? Koliko ste zaista nezavisni u svom životu?
Pokušavajući da sa svih strana priđem temi vrlo brzo sam shvatio da apsolutne nezavisnoti nema. Svaki čovek, ali baš svaki, ima nešto što ga sprečava da bude apsolutno nezavistan. Mada i tu treba razlikovati nijanse. Dobrovoljnu i nedobrovoljnu zavisnot. Dobrovoljna je ona u kojoj imate bilo kakvu vrstu obaveze koju ste sami sebi obezbedili. Čim imate obavezu - nemate slobodu. Sa druge strane, kako je ovo dobrovoljni vid nezavisnosti onda nema problema, čak bi bilo kontraproduktivno ne imati neku obavezu u životu... Ali šta je recimo posao? Niko vas ne može naterati da idete da radite, ali ako ste iole normalna individua koja ne živi na tuđoj grbači onda ćete vrlo brzo ustanoviti da je bez novca, pošteno zarađenog, preživljavanje u ovom društvenom poretku, najblaže rečeno, vrlo neugodna zanimacija... Ovo baš liči na zavisnost, ali neku pritajenu i istovremeno neumitnu.
No dobro, siva zona nas ne interesuje, šta je sa nedobrovoljnom zavisnošću u socijalnom smislu? Kako čovek gubi svoju nezavisnost i da li je preduslov za to da je osoba bez granica? Kako se iz nje izvući? Da li je tako nešto uopšte moguće ako vas ceo život obučavaju da slušate starije, poštujete tuđe mišljenje na uštrb svog, pratite i podražavate autoritete i generalno da se uklapate u ono što je opšte prihvaćeno i razumljivo većini? I sve to radite znajući da idete sebi na štetu?

Toliko za ovaj post, vidimo se nekom sledećom prilikom...

Ili ste očekivali odgovore? Pa, nema ih... bar ne ovde... mislim, da imam odgovore na sva pitanja koja sam na ovom blogu postavio ne bih ga ni pisao :)

...

Just Can't Kill the Bastard...

2010-01-24T14:20:00.000+01:00

Toliko puta mi se desilo da mi se planovi izjalove da se više praktično i ne sećam kada sam nešto uspešno priveo kraju. Ne mislim na ove sitne svakodnevne, operativne, poslovne planove, već na neke dugoročnije i sa ozbiljnijim posledicama.
Recimo, ponovo sam registrovao Yuga iako sam nameravao da ga se otarasim. Prvo sam, naravno, pukao lovu da ga dovedem u stanje u kome bi mogao da kroz iglene uši prođe tehnički... Još ovu godinu kopile ima da me služi, a za sledeću mi je majstor koji je sređivao auto rekao: "Nemoj više, dosta je bilo..." tonom kojim brižni otac saopštava svom malom sinu da je njihov pas teško bolestan i da je najbolje da ga humano uspavaju.
Šta čovek da radi? Da nastavi da planira i pokušava da usmerava svoj život kako misli da je najbolje ili da se jednostavno prepusti pa kuda ga struje odnesu? Kako i koliko trpeti razočarenja uzrokovana neispunjenim zamislima u nadi da će jednom sve leći na svoje mesto? Zameniti strah od neuspeha za strah od neizvesnoti?
Mada, kakva je sigurnost u planovima koji se ne ostvaruju? Sve što ostane je iluzija da imamo kontrolu nad onim što nam se dešava, a to ne može biti dalje od istine...
A neizvesnost? Probuditi se ujutro i ne znati kuda? Nemati cilj? Nadu? Izgubiti smisao i odgovor na pitanje - zašto?
Kako izabrati manje zlo?
Kako ubiti one leteće karakondžule u stomaku (mutanti leptirića nastalih lepim događajima) kad osetite ili vidite da stvari ne idu kako ste želeli ili planirali? Odakle izvući snagu kada u nastojanjima da sprovedete svoje namere udarite u zid odbijanja?
Kako nastaviti dalje? Koliko upitnih rečenica može da se napiše u jednom blog postu?

Ja i dalje imam planove, i dalje pravim nove, iz prostog razloga što ne znam drugačije.
Ne gubim nadu, ni volju, još uvek, a kada više ne budem imao snage, valjda će mi biti i svejedno kako i gde plivam...

...

Sad nešto potpuno drugačije...

2010-01-10T12:30:00.003+01:00

Scene 1. "Astronomija za početnike"

- Jesi video?
- Da, baš je brzo preletela, skoro da nisam stigao da pomislim želju...
- Želju? Nemoj mi reći da veruješ u te stvari?
- Ti si zaboravio gde se nalaziš?
- Kakve to veze ima?
- Hehe, ovde su "te stvari" normalna pojava, ako mi ne veruješ probaj.
- Čekaj malo...
- Jesi li već jednom?
- Ništa...
- Kako? Nije upalilo?
- Ne... Ne znam šta da poželim...

Scene 2. "Nowhere to be found"

- Pa gde si ti?
- Ako ti kažem onda će sve prestati.
- Možda je tako i bolje, više ne mogu da čekam.
- Jesi li siguran? Ne znaš još šta te čeka, šta ako ne bude kako si očekivao?
- Ako će već jednom prestati taj prokleti osećaj mislim da će vredeti... Ne mogu više... Umoran sam...
- Strpi se još malo, ne žuri, znaš i sam da je blizu, osećaš to. Osim toga, posle ništa neće biti isto.
- Hoću li morati da odem odavde?
- Ne, ali ćeš želeti.
- Neću, ovde je super, ovde si ti...
- U tome i jeste problem - nisam...

...

Rimljani idite kući!

2010-01-10T12:21:00.001+01:00

Romani Ite Domum! Romani Ite Domum! Romani Ite Domum!
Romani Ite Domum! Romani Ite Domum! Romani Ite Domum!
Romani Ite Domum! Romani Ite Domum! Romani Ite Domum!
Romani Ite Domum! Romani Ite Domum! Romani Ite Domum!
Romani Ite Domum! Romani Ite Domum! Romani Ite Domum!
Romani Ite Domum! Romani Ite Domum! Romani Ite Domum!
Romani Ite Domum! Romani Ite Domum! Romani Ite Domum!
Romani Ite Domum! Romani Ite Domum! Romani Ite Domum!
Romani Ite Domum! Romani Ite Domum! Romani Ite Domum!
Romani Ite Domum! Romani Ite Domum! Romani Ite Domum!
Romani Ite Domum! Romani Ite Domum! Romani Ite Domum!
Romani Ite Domum! Romani Ite Domum! Romani Ite Domum!
Romani Ite Domum! Romani Ite Domum! Romani Ite Domum!
Romani Ite Domum! Romani Ite Domum! Romani Ite Domum!
Romani Ite Domum! Romani Ite Domum! Romani Ite Domum!
Romani Ite Domum! Romani Ite Domum! Romani Ite Domum!
Romani Ite Domum! Romani Ite Domum! Romani Ite Domum!
Romani Ite Domum! Romani Ite Domum! Romani Ite Domum!
Romani Ite Domum! Romani Ite Domum! Romani Ite Domum!
Romani Ite Domum! Romani Ite Domum! Romani Ite Domum!
Romani Ite Domum! Romani Ite Domum! Romani Ite Domum!
Romani Ite Domum! Romani Ite Domum! Romani Ite Domum!
Romani Ite Domum! Romani Ite Domum! Romani Ite Domum!
Romani Ite Domum! Romani Ite Domum! Romani Ite Domum!
Romani Ite Domum! Romani Ite Domum! Romani Ite Domum!
Romani Ite Domum! Romani Ite Domum! Romani Ite Domum!
Romani Ite Domum! Romani Ite Domum! Romani Ite Domum!
Romani Ite Domum! Romani Ite Domum! Romani Ite Domum!
Romani Ite Domum! Romani Ite Domum! Romani Ite Domum!
Romani Ite Domum! Romani Ite Domum! Romani Ite Domum!
Romani Ite Domum! Romani Ite Domum! Romani Ite Domum!
Romani Ite Domum! Romani Ite Domum! Romani Ite Domum!
Romani Ite Domum! Romani Ite Domum! Romani Ite Domum!

Računa se i naslov...

...

Мир Божији, Христос се роди!

2010-01-07T10:03:00.004+01:00

Данас је Божић и онима који славе овом приликом честитам, а свима заједно (славили или не) желим мир, разум и снагу. Комбинацијом ова три свашта може да се постигне.

Него, да нешто разјаснимо, пошто ја нисам сигуран, Божији или Божји? Мишљења сам да је прва варијанта исправна па сам тако и писао, али колико видим и по овом питању у роду серпскоме има различитих становишта... Ништа чудно... Иста ствар је и са обичајима, не да свако село има своје, него свака кућа буквално упражњава неке своје ритуале и обичаје. Није то ништа лоше, суштину не треба испустити из вида. Суштину да се слави дан када је рођен Месија, Христос, и да се не заборави зашто је рођен. А како и колико ћете ту чињеницу обележити у сасвим је другом плану. Сем ако "славите" претераном употребом пиротехнике и алкохола. ОК, петарда, две, три... ватромет... али прангијање и пијанчење зарад прангијања и пијанчења заиста делује дегутантно и вулгарно.
Иако нисам у неком фазону слављења разних празника, а и ако сте читали претходни пост јасно вам је да нисам у неком бајном расположењу, ипак овај дан има неку латентну ноту оптимизма и добрих вибрација тако да, какав год да сам тренутно намћор, не могу да се не препустим позитивним таласима које осећам. Црне мисли и слутње су некако замагљене и тупе, а прикривено осећање мира и... хммм... среће? стидљиво скреће пажњу на себе. Један од разлога ове ведрине су и, веровали или не, СМС поруке које од јутрос добијам. Једна од њих ми је скренула пажњу и подсетила на нешто што врло често заборавимо или узимамо здраво за готово. Пријатељство. Колико би теже и горе било да нема људи које зовем пријатељима и та мисао ми је измамила осмех на лице... А тај осмех ће ме држати макар овај дан...

- Remember what John and Paul said.
- The apostles?
- No, the Beatles. All you need is love!

Merry MF Xmas and have a Fu....Up NY...

2009-12-29T20:23:00.005+01:00

Stalni posetioci i slučajni prolaznici, gosti i putnici namernici koje sudbina navede na ove stranice, a koji žele da se prepuste opšteprisutnom sezonskom osećanju poleta, euforije i sreće, možda će hteti da zaobiđu ovaj post... Ne želim i ne želite da vas spuštam svojim trenutnim razmišljanjima stoga će biti bolje da se vidimo nekom drugom prilikom... OK?

Nemojte posle da mene krivite ako se ubedačite...

Ne odustajete?

Dobro, upozoreni ste, stoga trpite posledice...
Radio koji obično slušam na poslu, zbog izbora muzike koji meni odgovara, u zadnjih par dana intenzivno emituje "božićne" pesmice. "Jingle bells", "we wish you a merry christmas" i ta sranja koja ameri, englezi i drugi slični njima nazivaju Christmas Carols, a koja blage veze nemaju sa našom kulturom i običajima. Ma fakat će te pesmice u par dana godišnje da mi probude bratsku ljubav i hrišćanske vrline... fuck off...
Kontam što se baš oko nove godine forsira neka atmosfera ushićenosti, ali ne kontam što se većina ljudi prima ko saučešće na te fore. Ne vidim niti jedan realni razlog ovakve mas histerije... Pitaše me pre neki dan: "Oćeš dolaziti do grada za novaka da budeš sa ljudima?"
Paaaaa, ne fala, zadržavam pravo da budem sam i mrzovoljan. Pogotovo u ovom periodu i pogotovo zato što se tako trenutno osećam. Zaista mi je žao, ali tekući hype me ne dotiče ni pola %, a pošto prolazim kroz (lično) vrlo loš period želim da ga odživim maksimalno... Da se razumemo, ne volim ja što sam trenutno takav, ali smatram da je bolje, kad sam već takav, da ne kvarim drugima oko sebe praznično uživanje, ma koliko isforsirano i lažno bilo. Nešto me mrzi da ugađam drugima, a poprilično me stvari mrzi u ovom momentu pa nije ni čudo... što me mrzi...
I neću da dočekujem novu godinu, nemam ama baš nikakvu želju ili povod za to. Nemam ni sa kim... Tačnije imam, ali ne želim. Ako bih morao da biram nešto pozitivno u ovom periodu onda je to činjenica da tekuća godina prolazi - ne povratila se više nikada i nikome. Novoj godini, uz sav svoj optimizam, ne mogu da se radujem, pre će biti da je se plašim...
A razloga za ovakvo moje stanje ima više, a nisu ni novi, sada je valjda period da se sumira godina pa sam ja eto sumirao i dobio šta sam dobio... Tako mi i treba kad se ložim na sezonske svetkovine i podležem veseloj prazničnoj atmosferi... bljak...

Ma, uživajte ako možete, meni je jedina uteha činjenica da sam preokupran i prezazuet i preumoran za bilo kakvo ozbiljno razmišljanje na zadatu temu, a sačekaću ponoć 31.12-og samo da bih bio siguran da je konačno prošla... neka se nosi... u...

...

Singularity

2009-12-19T21:34:00.003+01:00

- Otkud ti ovde?
- Ne znam. Jedan dan je sve jednostavno prestalo da funkcioniše...
- Zvuči ozbiljno?
- Ma jok, čak naprotiv, nekako se osećam slobodnije, ali da je lako - nije...
- I šta ćeš sad?
- Kako šta? Pa, ono što sam i do sada radio, ali od sada imam bolji pogled...
- To je lepo, a dokle misliš tako?
- Hehe, ti još nisi shvatio?
- Šta?
- Pa sve ovo...
- Ne, šta treba da se shvati?
- Ovo je singularitet, nema povratka...

Strip away the layers and reveal your soul
Got to give yourself up and then you become whole
You're a slave to yourself and you don't even know

- Ne razumem...
- Kako ne razumeš? Lepo sam ti objasnila.
- Ne razumem - zašto?
- Pa zato što, zato... što... eto, jednostavno je tako, nema druge opcije, tako je i prihvati to.
- Već sam prihvatio, sad samo razgovaramo, zato i želim da znam zašto? Koji je razlog?
- Jel to toliko bitno?
- Naravno, ako to radiš zbog sebe, zbog straha i potrebe da se zaštitiš onda mi je jasno i razumljivo. Opet, ako je razlog da zaštitiš mene onda mislim da si neiskrena, ali ni to nije najstrašnije... Šta ako je to razlog i iskrena si?!

Oh look out world, take a good look
What comes down here
You must learn this lesson fast and learn it well

Uffff, mrzim sneeeeeeeeg... i zimu... mrzim... ne, čekaj, ne mrzim... to osećanje ne želim da posedujem. Idemo ponovo:
Uffff, ne podnosim sneeeeeeeeg... ni zimu... Sve se oko mene uspori i ulenji, a i ja, što je najgore... Nigde se ne ide i ništa se ne radi i onda mi preostane samo da razmišljam, a to nikako nije dobro, pogotovo kad sam sam sa sobom... Iskrena introspekcija može čoveka da otera u ludilo ili, još gore, depresiju, a sveobuhvatna belina odlična je scenografija finalnog čina raspada stvarnosti.
Popio sam još jednu grudvu u lice. Nije da se žalim, ova mi bar ne znači mnogo, a sigurno nije ni prva ni poslednja, ali, kao i svaka grudva - nije prijatna. Hladna je i ne možeš je ignorisati... No dobro, tešim se činjenicom da sam je sam tražio i da nisam pravio nikakav zaklon, mada jalova je uteha ako se ne nazire staza kojom se može izaći van sveobuhvatne beline... Rekoh li da ne podnosim sneg?

Automobilski tamni vilajet

2009-12-12T23:20:00.005+01:00

Stupanje na snagu novog Zakona o bezbednosti saobraćaja i prateći pravilnik o tehničkim uslovima doneo je sa sobom talas smestimičnog zahlađenja. Čim vidim saobraćajce - smesta se smrznem!
Razlozi za ovakvu klimatsku promenu verovatno su poznati stalnim posetiteljima ovog bloga moga (ako takvih ima), ali da razjasnimo i onima koji ne znaju o čemu se radi. Dakle, ja vozim Yuga. 89-o godište. Treba li reći još nešto? Možda da je crvene boje, ali pretpostavljam da podatak nije od nekog krucijalnog značaja.
I tako sam se, zahvaljujući našim zakonodavnim vlastima, našao u dilemi. Sa jedne strane imam auto koji me relativno dobro služi, ali na osnovu koga bi panduri mogli da mi saspu jedno 50-60 'iljada kaznenih dinara i poena zbog kojekakvih manjih i većih neispravnosti i manjkavosti. Sa druge strane opcije za poboljšanje autoprevozničke situacije nisu naročito brojne.
U varijanti da sredim Yuga u iole ispravno stanje potrebno mi je do cca 700-800EUR kojih nemam, a uvek ostaje ono da je to domaći krš koji je doduše lako održavati, ali to treba raditi stalno... bukvalno svakodnevno...
Druga varijanta, za koju takođe nemam para, jeste kupovina drugog auta. Ovde se nekako, kao najlogičnije rešenje, nameće program subvencionisanih kredita i zamena "staro za novo" u svrhu kupovine "domaćeg" ponosa i dike, novog nacionalnog automobila - Fiatovog/Zastavinog Punta Classic. Dobra stvar u ovoj priči je što bi mi za moj krš računali 1000EUR koje nema šanse da bih dobio da ga prodajem na tržištu, sa druge strane ne mogu da se pohvalim nekom kreditnom sposobnošću pa čak ni za subvencionisani kredit...

Ako uzmem kajaću se, ako ne uzmem - kajaću se...

Cenio bih vaše komentare, savete i pomoć pri donošenju odluke, a pogotovo ako neko ima ličnog iskustva sa "našim" Puntom pa da ista prenese i meni. Šta činiti?

Rules of Conduct

2009-11-16T22:47:00.006+01:00

Ne poznaješ me. Nemoj čak ni pretpostavljati da me poznaješ. Ne znaš ko sam, šta sam i odakle sam, ne znaš one ispred ni one iza mene, ne vidiš svet mojim očima niti znaš moju prošlost, moje snove, želje, ciljeve, planove i strahove pa onda nemoj ni da se ponašaš kao da znaš mene.

Nemoj mi pričati kako ti je život bedan i loš. Ne želim da znam. Nije pravo vreme da mi saspeš u krilo svoju trulu životnu priču sa nadom da ćeš izazvati saosećanje i sažaljenje. Da si vlasnik nejpatetičnije egzistencije u istoriji čovečanstava, ja to sada ne želim da znam, a na kraju krajeva - to je tvoj život, živi ga i pusti druge da žive.

Nemoj mi pričati kako ti je život divan i krasan. Ne želim da znam. Nije pravo vreme da mi prostreš vezeni ćilim svoje životne priče sa nadom da ćeš izazvati zavist i ljubomoru. Da si vlasnik najispunjenije egzistencije u istoriji čovečanstva, ja to sada ne želim da znam, a na kraju krajeva - to je tvoj život, živi ga i pusti druge da žive.

Ne zahtevaj i ne moli i ne sakrivaj se iza maske lažne zainteresovanosti. I nikako, ni u kom slučaju nemoj pomišljati da razumeš i shvataš i da me razumeš i shvataš...

Jel' to jasno?

Dobro, sada možemo da budemo prijatelji...

...

E, majstore, a jel' mo'š ti...

2009-11-07T09:18:00.004+01:00

- I čime se baviš?
- Prodaja i servis računara.
- E to je super, a šta radiš sa računarima?
- Pa rekoh ti, prodaju, servis, održavanje, mreže, manje više sve što treba. Zanimam se linuxom, pišem i za SK...
- Ahaaa... imam je znaš neku dvojčicu-trojčicu, dobila deca od mog paše iz Nemačke, al nešto ne radi, jel mo'š ti to da središ? Ne treba njima ništa jako, ono, da igraju igre... Probiše mi glavu sa nekim simsima i 'oće fejs...
- Uf, malo je to matoro... donesi do radnje pa ćemo videti šta može da se uradi...
- A jel ne mo'š ti da do'eš do nas da to vidiš? De da vučem do grada?
- Znaš kako, i nemam baš vremena, radim dobar deo dana, dovučem se do kuće, obavim okolokućne poslove, ostane mi taman vremena za neke moje stvari...
- Da, da, dobro videću ja onda da donesem da ti to njima središ. Imaju sve i miš i ona kutija, samo neće da radi, a deca navalila. Mislio sam ja da to popraviš pa neka ih neka se uče još par godina, a da im posle kupim nešto novo. Ono sa tankim plazma ekranom i šta je sad najnovije? Neka četvorka ili su izašle petice?
- Ma važi... donesi... dogovoreno...
- Eeeee, sad se setih, pa moraš ti ipak da do'eš do nas!
- Što?
- Pa poslao pašo meni i devede plejer za televizor, al' ne znam ja to da povežem, a ti radiš sa kompjuterima, ti to znaš sigurno!
- Eeeee, neću moći...
- Što neš?
- Zato što bi to bilo isto kao kada bi zvao Nikolu Teslu da ti zavrne sijalicu u špajzu...

thx 4 tux

2009-10-01T09:47:00.004+02:00

Nedavno sam doživeo jedno zaista prijatno iznenađenje. Administrator linuxo.org sajta i foruma, poznatiji kao tomaja, poslao mi je poruku da sa vizioshop-a izaberem majicu sa motivom koji želim i da će mi to biti poklon za dugogodišnju "službu" na Linuxo-u.
Služba se sastoji od redovnog posećivanja, malo diskusije, malo šale, malo offtopica i povremene intervencije, a kao što može da se vidi iz ovog parčeta statistike imam i zavidan "staž" :D Zaista lep gest na kome se iskreno zahvaljujem i za koji sam obećao revanš u vidu točenog piva prvom prilikom kad me put nanese u BG.
Na priloženoj slici možete videti šta sam izabrao. Klasika, a? Pa, vrteo sam se po vizioshopu satima i na kraju skontao da bi najadekvatniji bio neki motiv vezan za linux, a šta je prepoznatljivije nego Tux?

Ignorance is bliss

2009-09-20T01:27:00.002+02:00

Jedna od stvari koje ljude odvaja od životinja (pored mašte i neobjašnjive potrebe da drugačije od nas spaljujemo na lomači) jeste i sposobnost razmišljanja.
Baš jedna korisna stvar... Ona nam omogućava da uštedimo sebi malo fizičkog rada i prokontamo stvari radi lakšeg i bržeg obavljanja. I omogućava da pravimo planove. Dok životinje funkcionišu na bazi instinkta, ljudi planiraju. Pa tako imamo operativne planove, strateške planove, biznis planove, planove grada... dobro, ovi potonji i nisu baš za tu kategoriju, a nije mi ni namera da teoretišem o sistemima organizacije i planiranja.
Generalno, razmišljanje je dobra i pozitivna stvar. Sve dok se ne pretera.
Preterano razmišljanje, pogotovo o nekim manje bitnim ili negativnim stvarima, ako se otme kontroli može da vam napravi probleme. Nesanicu. Glavobolju. To svakako nije dobro. Rešenje je jednostavno, mada ne i lako. U narodu se to kaže "pustiti mozak na otavu". Ili ispašu. Ili bilo gde gde vam neće smetati...
Ironija je da živim na selu, a da trenutno nisam u stanju da izvedem tu naizgled jednostavnu operaciju, a pašnjak mi na 20 metara od kuće. Sklop okolnosti i dešavanja je trnutno takav da mi svakakve gluposti padaju na pamet, a ja ne mogu da ih se otresem. I to su gluposti sa velikim G. I najgore u celoj priči je što ja znam da su u pitanju gluposti i nebuloze i što dozvoljavam da to utiče na mene pa se samo još više nerviram i nabijam tenziju.
Pre dosta vremena sam odlučio i istrenirao sebe tako da me stvari na koje ne mogu da utičem i ne dotiču preterano. Još da nekako naučim da ukolemčim (ajde baš da vidim ko zna šta to znači) mozak i da ga pustim na ledinu, a ja da se odmorim ko čovek i sve bi bilo u redu... a do tada... gde počinje ludilo???

Say no more...

2009-09-05T17:58:00.000+02:00

Zašto nikad neću zaraditi velike pare ili kako sam sistematski uništen od 1D10T4

2009-08-29T09:45:00.000+02:00

Nešto razmišljam poslednjih dana kako nikada neću zaraditi veliku lovu pa pokušavam da shvatim zašto je to tako. Tačnije, pokušavam da nađem opravdanje za tako nešto.
I što više mislim o tome, sve mi se više čini da će najbolje biti da svu krivicu svalim na... druge!
Kao u onom odličnom skeču Pajtonovaca u kome crkvena policija hapsi porodicu zato što je glava iste počinila ubistvo biskupa (a koji ne mogu da nađem na YT kako bih ga linkovao), tako i ja prst osude upirem ka društvu i sistemu u kome živim.
A ne tražim mnogo. Samo da višnji obezbede jednake uslove za sve. Samo toliko.
Pun mi je više duplih standarda i "znaš me, znam te" hajdučke ekonomije. Pun mi je više da gledam kako pojedinci prolaze nekažnjeno za činjenja koje počinju da liče na SF priču. Recimo da je sada fazon da otvoriš firmu, dobro je zadužiš dok je neko ne blokira, a potom otvoriš drugu (sličnog naziva) i nastaviš da radiš... opušteno... i voziš mečku... besnu... To što će firma kojoj duguješ najverovatnije propasti zbog toga nije bitno, a nije ni tvoj problem, kad su glupi da daju neka propadaju. I njihovi radnici zajedno sa njima...
Nema ni od suda ništa jer dok isteraš pravdu taman ti ostane za parcelu na kojoj ćeš se sa'raniti. Ili recimo plaćanje PDV-a državi. Za one koji ne znaju, Poreska uprava kada ustanovi da neko kasni sa uplatom PDV-a ili ako posumnja da nešto nije u redu sa prijavom poreza, stušti se na obveznika ko ameri na talibane. Ali opet postoje izuzeci koji za porez duguju milionske cifre. Ponoviću: milionske cifre. Ispada da moraš da muljaš i da budeš đubre da bi opstao u igri, a za tako nešto moraš da se rodiš sa poprilično debelim obrazom i tankom i fleksibilnom kičmom. Dok u privredi i ekonomiji ne prorade mehanizmi koji će obezbediti da uspešni opstaju i napreduju, a oni nesposobni propadnu, ni drugima neće svanuti. O tim uslovima govorim. Ako već težimo ka nekom zapadu treba valjda da skapiramo tamošnje principe i uvidimo da tamo ne žive sveci i poštenjačine i da i oni imaju korumpirane i pokvarene, ali za razliku od nas oni imaju i sistem koji efikasno takve elemente eliminiše iz jednačine. Nama to još ne treba, ne, mi imamo "lako ćemo" ekonomski sistem... posle se pitamo što je pogašeno preko 60000 preduzeća od početka godine...
I još nešto. Budžetski korisnici. Natovarili su ionako izmučenoj privredi na grbaču penzionere, propala preduzeća, profesore, doktore, policajce, sudije, vojsku, činovnike, birokrate i administrativce i ko zna koga još. Da budem jasan, ne kažem da tim ljudim ne treba dati platu i penziju. Naprotiv. Samo kažem da ih je previše i da su preplaćeni. Da, dobro ste čuli - PREPLAĆENI. Kada vidim da radnik kod privatnika koji neretko radi i 10 sati dnevno zaradi manje od nekog bednog piskarala u državnoj upravi smuči mi se život. A tu činovničku platu zarađuje upravo taj radnik kod privatnika. I posle se bune? Male im plate? Znate šta ja mislim? Fuck them! Ostaviti samo one neophodne, a svi ostali kako su se snašli da uvale guzice na budžet neka se snađu za dalje.
I sada vam je valjda jasan razlog zbog koga nikad neću namlatiti veliku lovu? Glup sam da se ucurim na "isplativo" mesto u državnoj upravi i lenj da pošteno radim i zaradim.
Oj Srbijo međ' šljivama!

Baljezgarije?

2009-08-09T12:10:00.000+02:00

Menjaj svet ili menjaj sebe. Kažu da je to recept za sretan život. Nekako mi se čini da ključne reči nisu "sebe" ili "svet" već "menjaj". Promena. Kako skladna, pitka, moćna reč. Tako jaka. I tako teška. Mislim, probajte da promenite neku naviku, najbolje neku lošu naviku kao pušenje ili grickanje noktiju i videćete. Teško je. Ali nagrada! Kako je lepa nagrada.
Imao sam do sada nekoliko velikih promena u životu. Najskorija je prestanak pušenja, a najvažnija je... pa... dvoumim se (ili troumim) pa je bolje da ćutim. Osećam neki talas kako nadolazi. Neki se detalji već menjaju. Talas promene. Na bolje ili na gore ne znam, ne znam ni šta će se menjati, ja ili svet, ne znam ni kad ni kako, ali da će biti promene...oooo, daaaaa, biće...
Posmatram ljude zadnjih sedmica. Posmatram njihova lica u prolazu i čitam priče koje njihove oči pričaju. Tužni su ljudi. I nesrećni. I usamljeni. Ne plašim se ljudi više. Nedostaju mi ljudi. Neki ljudi od pre i neka mesta od pre i neki momenti od pre. Ne želim da se vrati ono što je bilo. Nisam zalutali sanjar izgubljen u sopstvenim svetovima. Svestan sam reke vremena, ali samo delić... samo krajičak nekog sekunda... da osetim ponovo ono peckavu, usplahirenu nelagodnost neizvesnoti... i beskrajne sreće samo koji časak posle...
Ali, i zapisati je olakšanje. Možda vam zvuči depresivno, ali nije. Sasvim se OK osećam. "Shields up!" za ljude sa negativnim aurama koje, nažalost, svakodnevno srećem. Praznina. Ispunjava ih i užasava pa se svim silama i svim mogućim načinima upiru da zatrpaju tu rupu koja zjapi iz njih i probija im uši nesnosnom drekom i ječanjem... Svim silama i svim pogrešnim načinima... Takvi ljudi se trude da vas uguše jer ste pretnja njihovoj zamišljenoj ravnoteži. Oni ne mogu da se osećaju dobro dok se vi osećate dobro. Srećom pa ih moje ignorisanje efikasno razoružava. Ne mogu da podnesu jalovost svojih reči pred tim zidom. A i trudim se da što manje čujem druge ljude, a više sebe. Šta čujete u samoći?
I otkud sada sve ovo? Pa, posao me preokupira zadnjih dana (ma koliko to čudno bilo uzevši u obzir okolnosti), toliko da nemam vremena da ispišem pojedinačne događaje koji me navedu na razmišljanje, i onda ovako sednem ispred kompa i pustim da mozak sublimiše podsvesno u nadi da neće zvučati kao gomila baljezgarija.
Hm... Nada... Kako lepa reč... Menjao bih nadu za dašak kuraži i parčence drskosti. Čisto da promenim i da vidim kako bi to izgledalo...
Pokušavam ponovo da čitam Pračeta, ide nekako, sviđa mi se, mada mi ipak nešto kod njega ne leži u potpunosti. Nekako je previše... veseo? I slušam neke stare pesme drugim čulom. Stare pesme sa novim značenjem. Zanimljivo.
Imam planove, kratkoročne, ne naročito bitne i velike. Oni drugi su nejasni i udaljeni i ma koliko se trudio ne mogu da ih iskristališem... Možda će onaj talas promeniti to. Nadam se... kad već ne mogu da je menjam...

Time well spent

2009-07-20T23:27:00.001+02:00

Još jedan letoputo(o)pisni post, znam da počinjem da se ponavljam, ali pošto ne mogu da vam opišem kako izgleda dobiti 7 na LOTO-u (mada nisam siguran da bih uopšte pisao o tome :D ), od drugih zanimljivijih detalja iz života, ostaje mi samo ovo... Ne biste voleli da vam pišem o svom radnom danu... Trust me...
Pošto nisam stigao da prikupim i izaberem par reprezentativnih fotografija ostaću vam dužan za delić vizuelnog doživljaja, ali utiske moram da vam prenesem, dok su još sveži.
Posle dve vrlo intenzivne radne sedmice odlučili smo da napravimo mali predah i da jedan produženi vikend od petka popodne do nedelje popodne provedemo na mestu koje sam vam ranije već pominjao. Tako je, jezero Zaovine na Tari se pokazalo kao vrlo interesantno za posetiti, dovoljno blizu da se ne gubi mnogo vremena na putu i dovoljno daleko da se nazove doživljajem.
Namera nam je bila da, pošto smo raspolagali sa celim vikendom, svratimo i na jezero Perućac, ali da obe večeri provedemo na Tari. I kao što je to uvek slučaj u dobrim avanturama plan nam se nije baš ostvario, ali daleko od toga da je bilo loše.
Došavši u Bajinu Baštu saznajemo da je upravo vikend u kome se održava Drinska regata i da će jedna od pratećih manifestacija biti i i Most Fest na kome će, pored lokalnih i neafirmisanih bendova, nastupati i veličine kao 357 i Jura Stublić!
Promena planova je bila neizbežna pa smo odlučili da drugo veče provedemo u Bajinoj Bašti.
Odlazimo na planinu, zauzimamo lokaciju, razapinjemo šatore i uživamo. Posle relativno spokojne noći koju je samo Flok (naš brzopotezno usvojeni četveronožni čuvar kampa) povremeno kvario svojim nebuloznim lajanjem provodi se jedan poprilično vruć dan u lenčarenju i kupanju (not me). Predeo je zaista ekstra i preporučujem da posetite ukoliko imate aspiracije ka ovom vidu zabave. Čisto jezero, planine, šume, odličan pogled i vazduh koji razbija pluća koliko je čist :)
Posle ručka skupljamo opremu i polazimo put Bajine Bašte, ali uz stajanje na Perućcu. Lepo mesto, mnogo naroda na kupanju iako je jezero dosta prljavije u odnosu na Zaovine. Neko je pio kafu (me), a neko se ipak praćnuo u vodi (not me). Kratko smo se zadržali pošto smo morali do večeri naći mesto za kamp pored izletišta u kome se dešavao pomenuti Most Fest.
Sva dobra mesta su, naravno, bila zauzeta, pa smo posle intenzivnog cenjkanja sa lokalnim zemljoposednikom platili mali harač kako bi se pridružili šatorskom naselju koje je nicalo na njegovoj njivi. Upali smo u rupu između dva šatora, zaposeli teritoriju i počeli sa blejanjem do početka obećanog koncerta. Masa se polako skupljala dok je trajala tonska proba.
Propustili smo par početnih bendova i nekako se dovukli do poljančeta ispred bine taman na vreme da ludnica počne. Zvuk i efekti su bili odlični, svaka pohvala za organizatore, a ceo koncert je protekao u odličnoj atmosferi. Nismo pogrešili kad smo odlučili da promenimo početni plan. Jedino što je malo pokvarilo utisak jeste kiša koja je naterala ljude da se raziđu, ali je program već bio pred samim krajem pa ni šteta nije bila naročito velika. Mi smo tada već bili u backstage-u (pošto je naš kamp bio lociran iza bine :) ), neki u šatoru (not me), a neki u autu (me).
Nedelja ujutro. Ustajem sav slomljen pošto spavanje na prednjem sedištu nikako nije doživljaj koji bih nazvao udobnim, da nije padala kiša bilo bi mi lepše da spavam napolju na dušeku, ali nije to bitno, već činjenica da smo ostali bez kafe i da nije bilo komšinice iz Srebrenice u šatoru pored, koja nas je tako ljubazno ponudila svojom kafom, dan bi unapred bio osuđen na propast.
No, sve se lepo završilo, mi smo se spakovali, kupili doručak u B. Bašti i smazali ga pored Drine i potom krenuli put kući. Umorni, neispavani, neugledni, sprženi, ali zadovoljni i maksimalno opušteni. Ja sam svakako dopunio rezervu za naredne dane...
Inače, kod mene su trenutno ONI dani, sreća pa sam u stanju opuštenosti :D

Urnebesna tragedija

2009-07-16T22:50:00.003+02:00

Iako priča koja sledi nije baš da se čovek grohotom smeje, ja nisam uspeo da izdržim i upravo sam dovoljno došao sebi da podelim sa vama ovu epizodu iz serijala "Život piše drame". Kad malo bolje razmislim, možda događaj sam po sebi i nije nešto smešan, možda je način na koji sam saznao za njega uzrok komičnog efekta... Potrudiću se da što realnije prenesem situaciju.

Keva ulazi u kuću.
"Sad sam bila kod Mice. Imala je sudar i slomila je ruku na tri mesta"
Mica je kevina drugarica i žena sa zavidnim vozačkim stažom, imala je par akcidenata u karijeri, kao recimo da je sa ispitnom komisijom na polaganju vozačkog završila u kanalu, ali ništa preterano...
"Pa kako? Gde? Protiv koga?" pitam ja
"Ispred njene kuće, skretala je u dvorište i udario je Perica"
Perica je, ah slučajnosti, sin druge kevine drugarice i dečko kome saobraćajke nisu novost, pogotovo kad vozi burazerov auto, pošto nema svoj. U svojoj glavi sam već imao sliku celog događaja...
"Pa jel vozila svoju peglicu? Nije valjda Perica opet razbucao bratovog Yuga?" nastavljam ispitivanje
"Ne, bila je na biciklu..."
Ovde sam se već štrecnuo, ako je prošla samo sa prelomom ruke, a bila je na biciklu, onda je prošla super.
"... a i Perica je bio na biciklu..."
Nažalost, nemam mogućnost da vam pokažem facu koju sam složio na prethodnu izjavu, a posle koje sam prasnuo u smeh...
Kakav epic fail!
Ovo je skoro pa kao legendarno neuspelo mimoilaženje u kome je učestvovao moj komšija u kome su se dva motora APN4 sudarila prednjim točkovima direktno jedan u drugi na putu širokom dobrih desetak metara, valjda su misli da će onaj drugi da se pomeri...
Rekoh vam ja, život piše drame... i tragedije... i komedije... i sve tako u krug :)

Napomena: E, da, imena lica koja su učestvovala u opisanom slučaju se promenjena, kao da to niste znali...

Ljudi koji govore ja

2009-07-03T20:02:00.002+02:00

Nekom prilikom sam na ovom blogu pomenuo da postoji kategorija ljudi koji imaju kompulsivnu potrebu da budu bolji od drugih. Nije to ni loša karakteristika, nažalost, najčešće je način na koji tu potrebu zadovoljavaju krajnje iritantan.
Znate o kome govorim? O onim osobama koji uvek, na bilo koju vašu izjavu ili priču, imaju bolju, lepšu, pametniju, interesantniju, čudniju, strašniju... bla bla bla...
Lako ćete pripadnike ove kategorije prepoznati po tome što vaše rečenice najčešće prekidaju sa "A ja sam jednom"; "Da vidiš šta je meni..." i najreprezentativnije "Ma nije to ništa! Ja sam..."
Obično ovakve ispade samoveličanstvenosti jednostavno iskuliram, ali se vremenom, pogotovo ako je broj tih pojava učestao, jednostavno prezasitim i moram sebi da dam oduška makar ovakvim postom, mada postoje i drastičnije mere.
Razmišljam o ljudima koji imaju ovaj običaj i ne ulazeći u psihološke razloge njihovog činjenja, uviđam da postoji nekoliko nivoa ovog "stanja" da ga tako nazovem pa ću vam dati par primera, a vi sami procenite šta je iritantnije.
Vrlo često mi se desi da, posle pitanja "Čime se baviš?" i odgovora "Prodajom i servisiranjem računara" dobijem neku varijaciju recitacije koja u principu ima iste elemente: neki klinac iz komšiluka ili rođak ili sestrić tetke kumove komšinice "razbija" računare. Ono "razbija ih, znaš šta on radi sa njima? Joooj... sve zna..." Baš lepo mislim se, blago detetu kad je tako pametno, a ukoliko me iznerviraju preterivanjem u opisivanju sposobnosti mladog hakera obavezno pitam "A šta radi sa njima? Mislim, konkretno čime se bavi?" na šta dobijam odgovor "Pa, sve radi!" i tako završim razgovor. Malo bezveznija i ništa manje nervirajuća varijanta je hvaljenje uspesima i dogodovštinama "tamo nekog" poznanika/rođaka/kuma/komšije. Ako ste vi uradili nešto, onda su "tamo neki" uradili to pre/brže/bolje/lepše ili glasnije... smešno... Ima tu i jedna tragikomična crta, pre par dana sam nekoj mušteriji krenuo da kucam fiskalni račun i dok sam pritiskao tastere slušao sam kako je on, eto, isto trgovac i kako je on, eto, jednom popasao kaznu i kako je eto, dok se natezao sa državom rasla kamata, pa je na kraju, eto, morao da plati 4.000EUR samo kamate na kaznu... Nisam ga ni pogledao...
A postoji i kategorija koju ja nazivam astal-preduzetnicima. To su oni što sede po kafanama i obrću milione, a kad dođe račun zgledaju se ko će da se lati buđelara. Takvih sam se i nagledao i naslušao... Iz iskustva znam da pravi privrednici ćute i rade, a ne sede (često) po kafanama i grade kule i gradove. Bljak... Da nije tužno i da mi ne podiže pritisak bilo bi smešno.

I nevezano za celu ovu priču, zašto ljudi iz prošlosti ne mogu da ostanu tamo? Zašto se, u nekom momentu, ponovo pojave? Ono što ostavim iza sebe očekujem da tamo i ostane, ne volim da mi iskoči pravo u facu i da me podseća na prošla dešavanja... pogotovo ako nemam lepa sećanja na njih... Ahm, valjda je to život... bem li ga...

GNUčionica VI - Ask not what FLOSS can do for u...

2009-06-21T11:24:00.005+02:00

...već kako da vratite zajednici bar deo uloženog truda i rada. Krenimo redom.
Probali ste i instalirali linux. Svideo vam se i odlučili ste da ga zadržite i koristite. Odlično. Koliko i kako ćete ga koristiti samo je vaša stvar jer ključna reč u priči o linuxu je sloboda.

Malo filozofije

Za ljude kojima je dovoljno da na računaru odrade posao i ne tiče ih se šta se sve u pozadini dešava dalja priča biće vrlo suvoparna i nebitna, ali oni koji se zainteresuju za svet slobodnog softvera uskoro će otkriti da u njemu postoji nešto što se zove zajednica. Sve se radi za zajednicu i od zajednice. Ne, FLOSS nije sekta kompjuterskih zaluđenika. Nije ni komunizam. Niko vas ni na šta ne tera, sami odlučujete koliko i kako ćete se uključiti u celu priču. Sećate se? Sloboda? Ako želite da samo koristite proizvode zajednice slobodnog softvera ne postoji apsolutno nikakva moralna, pravna ili bilo kakva druga prepreka koja bi vas u tome sprečila (sem vendor locking-a i sličnih svinjarija), sa druge strane, ukoliko prihvatite filozofiju koja stoji iza zajednice vrlo je verovatno da ćete poželeti da se na neki način i uključite u istu. Naravno, i ovde važi da imate slobodu da sami birate i određujete način učestvovanja.
Po čemu se to slobodan softver razlikuje od vlasničkog (propriatery) softvera?
Nećemo mnogo širiti priču, internet je prepun textova na tu temu za sve one koji žele da se edukuju, ovde ćemo samo pojasniti dve, po meni, najbitnije razlike: odnos korisnik-softver i metod razvoja.

Korisnik i njegov softver

U svetu vlasničkog softvera vi kao korisnik ne posedujete program koji koristite i koji ste možda platili (pošto postoji i besplatan softver koji nije slobodan), vi samo imate pravo da isti koristite. To pravo (za)kupljeno kroz licencu za neki softver vam omogućava da softver upotrebljavate u skladu sa pravilima koje je postavio proizvođač istog i ništa više od toga. Da bi videli koliko restriktivna ta pravila mogu da budu dovoljno je da pročitate EULA-u (End User Licence Agreement - Ugovor o licenciranju za krajnjeg korisnika). Ograničeni ste sa svih strana i nemate mnogo uticaja na to kako se, koliko brzo i na koji način razvija softver koji koristite (niti šta se u njemu nalazi). Zavisite od drugih i još im možda plaćate za to...
U svetu slobodnog softvera vi kao korisnik ne posedujete program koji koristite STOP! say that again? Pa u čemu je onda razlika!? Razlika je što vam slobodne licence (da, i ovde postoje licence, ali imaju drugi smisao i svrhu) daju slobodu, umesto što vas ograničavaju. Iako postoji neka minorna razlika između termina "slobodan softver" i "softver otvorenog koda" u suštini se sve svodi na isto, a to je da se korisnik ne ograničava, što najbolje sumiraju 4 slobode definisane od strane Free Software Foundation (Fondacija za slobodni softver):
0 - sloboda da se program pokreće u bilo koju svrhu (nulta sloboda)
1 - sloboda da se program proučava i menja
2 - sloboda da se program umnožava da bi se pomoglo bližnjem
3 - sloboda da se program poboljšava i da se te promene puštaju u javnost, tako da cela zajednica ima koristi
(detaljnije na http://www.fsfe.org/documents/freesoftware.sr.html)
I to je to. 4 rečenice koje oslobađaju nasuprot stranama teksta u vlasničkim licencama koje vam diktiraju šta i kako možete da radite.
Ovde je potrebno razjasniti još jednu stvar koja unosi dosta konfuzije među novopridošlima. free as in free speech, not as in free beer. Slobodno (free) nije isto što i besplatno (free), iako je najveći broj aplikacija u svetu slobodnog softvera besplatan i slobodan, ne postoji ograničenje ili zabrana naplaćivanja. Primera radi mnoge kompanije funkcionišu na principu prodaje podrške korisnicima slobodnog softvera i tu nema ništa loše. Oni su slobodni da naplate podršku koju pružaju, vi ste slobodni da njihove usluge koristite ili ne. Opet ta ključna reč - sloboda.

A kako (se) sve to radi?

Pored razlika u filozofiji koja stoji iza programa u svetu vlasničkog i slobodnog softvera, razlike postoje i u načinu na koji se isti razvija.
Princip razvoja vlasničkog softvera je da jedan čovek ili tim programera ulože rad i vreme (tj. novac u krajnjoj liniji) i naprave proizvod koji će licencirati i od toga ostvaruju zaradu. Ovaj princip vam je svakako poznat jer najpoznatije firme u svetu softvera rade po njemu, a samim tim su vam poznate i sve mane i prednosti.
Sa druge strane, svet slobodnog softvera funkcioniše na principima deljenja i saradnje. Primera radi, programer Pera napravi neku jednostavnu aplikaciju i njen izvorni kod objavi na internetu (objavljivanje izvornog koda je preduslov slobodnog softvera). Drugi programer Laza uvidi da se u tom kodu nalazi nešto što je njemu potrebno i bez mnogo cimanja on jednostavno iskoristi nađeno rešenje i poboljša svoj program. Naravno, u obavezi je da izvršene izmene objavi pod istim uslovima. Neki treći programer Mika u Perinom programu napravi izmene koje ga poboljšavaju i na taj način svi imaju koristi. Od samih developera do krajnjih korisnika tih programa. Deluje konfuzno? Možda, ali radi. Najbolji primer je linux (i pri tome mislim na linux kao kernel tj. jezgro operativnog sistema GNU/Linux, ali o tome nekom drugom prilikom)! Započet kao projekat finskog studenta Linusa Torvaldsa linux ima sve atribute slobodnog softvera. Nakon objavljivanja izvornog koda 1991 godine, linux od kućnog hobija postaje zvezda FLOSS zajednice i projekat sa nekoliko hiljada učesnika. Kada na ovo dodate još par hiljada ljudi koji na isti način rade na drugim projektima od najosnovnijih mrežnih protokola i drajvera za uređaje pa do grafičkih okruženja i desktop aplikacija i sve zajedno sklopite u jednu celinu dobijate GNU/Linux distribuciju. Potpun operativni sistem sa gomilom potrebnog i nepotrebnog softvera, svima dostupan i bez ograničenja. Slobodan.

I šta sad?

Sad kad ste se upoznali sa filozofijom i zajednicom na vama je da odlučite koliko i kako želite da se angažujete. Ukoliko vas ništa od ovoga ne interesuje, sasvim dovoljno će biti da koristite slobodan softver i rad svih onih ljudi neće biti uzaludan. Ostali željni akcije imaju dosta opcija za uključivanje. Iako mnogima na pamet padne "pa treba da budeš programer da bi pomagao" ovo nije sasvim tačno. Rad na kodu nekog programa je svakako najdirektniji vid pomoći i uključivanja u zajednicu (primera radi, Ivanu Čukiću se nije svideo izgled novog KDE menija pa je napravio svoj), ali nikako nije jedini. Svako može da doprinese. Evo nekoliko predloga za neprogramere:

prevod i lokalizacija (ukoliko imate znanje stranog jezika možete se uključiti u neki od projekata prevođenja dokumentacije i/ili korisničkog interfejsa i na taj način omogućiti drugima da na lakši način upotrebljavaju slobodan softver. Aktuelni su mnogi domaći projekti lokalizacije kao npr. OO.org ili GNOME, a mnogi pojedinci samostalno rade na lokalizaciji pojedinih aplikacija)
pomoć drugim korisnicima (ako ste iskusniji korisnik računara i dobro baratate linuxom ili nekim drugim slobodnim softverom, a pritom imate malo slobodnog vremena, uključite se na neki forum, sajt ili IRC kanal sa tematikom iz koje imate znanje i pomozite drugim korisnicima)
pišite (pisanje dokumentacije, how-to tekstova, objašnjenja, uputstava i drugih vidova korisnih tekstova takođe je način da pomognete)
pričajte (pomenite ljudima oko sebe da koristite nešto što bi možda moglo da ih zainteresuje, ali izbegavajte advocacy, takve rasprave obično prerastu u svađu i vređanje, a i ne znam nikoga ko je zbog advokatisanja počeo da koristi slobodan softver)
delite (diskove sa linux distribucijama, vesti o zanimljivom slobodnom softveru ili dešavanjima, linkove ka korisnim i interesantnim mestima na internetu, slobodan softver je jedna od onih stvari koje vam posle deljenja ne ostaje manje ;) Većina foruma ima teme u kojima se javljaju ljudi sa podacima šta imaju za razmenu i gde se nalaze, pa je relativno lako doći do željenih diskova)

I najvažnije koristite slobodan softver. Ne zbog zajednice ili filozofije ili developera ili bilo čega drugog, koristite zbog sebe. I pored nekih mana koje ima, jer ništa što čovek (a pogotovo gomila ljudi) napravi nije savršeno, slobodan softver ima daleko više prednosti i kvaliteta od kojih je najveći svakako - sloboda.

PS. Zahvaljujem Walker-u na predlozima za poboljšanje.

Do sledeće GNUčionice - Live long and prosper!

DODATAK 22.06.2009: Posle cele priče o free, slobodnom i besplatnom softveru jedan od najboljih načina za pomoć zajednici mi je potpuno ispao iz vida. Iako je najčešće proizvod projekata zajednice otvorenog koda besplatan, to ne znači da ne možete materijalno pomoći njegovom razvoju. Ukoliko vam se neki program, distro ili slično svidi, a u mogućnosti ste, pogledajte na zvaničnoj strani projekta da li se i kako prihvataju donacije. One mogu biti ne samo u novcu već i u IT opremi ili uslugama.
Jedan deo programera koji su angažovani u FLOSS-u je stalno zaposlen, vrlo često na samom projektu sa zajednicom (ukoliko neka od velikih firmi ima interesa za konkretan softver), ali velika većina svoj kod razvija u slobodno vreme. Retki su oni koji su uspeli da obezbede redovno finansiranje svog projekta na takav način da mogu da mu se posvete puno radno vreme.

Ukratko o svemu pomalo i nepovezano

2009-06-18T18:37:00.003+02:00

Favicon na mom blogu :) jel vam se sviDŽa? Šta mislite, da li bi trebalo da poradim na generalnom izgledu? Tema bloga i tako to?
Razmišljam se da li će pfSense da propusti PPPoE konekciju sa XP-a na kućnom kompu ka provajderu da se konačno otarasim windowsa na ruteru. Mrzi me danas da se penjem ponovo na potkrovlje da ubacujem drugi HDD da probam. Vyatta nije htela da se vaspostavi na test ruteru pa ispada iz kombinacije. pfSense je i dalje favorit pošto m0n0wall nije šćeo da se okači na wireless mrežu. Mada, probaću još ComixWall i Mikrotik čisto poređenja radi, ovaj potonji sigurno neću koristiti.
I dalje postim, nije strašno... čak naprotiv... Ovo naravno nema veze sa skidanjem kilaže, ali bi trebalo da bude prvi korak.
Opet se zanimam za kosmologiju i fiziku. Crne rupe, paralelni univerzumi, dimenzije i (super)strune...
Uzeo sam neki špijunski roman Le Kare-a, ali po svoj prilici ga neću i završiti. Retko mi se dešava da ne pročitam knjigu koju uzmem iz biblioteke.
Izgubio sam fokus, ali neću mnogo razglabati sad o tome, pošto priče ima za ceo post, a i ne bih da davim dok se situacija malo ne razbistri.
Facebook nalog koji sam otvorio uspeo je da me poveže sa ljudima koje odavno nisam video i čuo, konačno neka korist i od njega.
Idem sad da pišem novu GNUčionicu, stvarno sam preterao sa kašnjenjem, ali nemojte mi zameriti (ako to neko uopšte čita), trenutni period je krajnje... how shall I put it... rather interesting?

Table in non smoking area, please...

2009-06-15T18:30:00.004+02:00

Pre otprilike godinu dana postovao sam tekst u kojem je objavljeno da sam prestao da pušim. Eto, prošla je godina i kao što to uvek bude kad od nekog događaja prođe godina... mada ne vidim zašto godina? Zašto ne 300 ili 400 dana ili 10.000 sati ili tako neki "okrugliji" broj, ali nije ni bitno. Prošla je godina i sad treba da se sumiraju rezultati.
Ono što je najbitnije je svakako činjenica da sam izdržao i da i dalje ne pušim. Mada kažu da treba par godina da se čovek "izleči" u potpunosti mislim da je prva godina ključna, a ona je, eto, prošla. A prošli su i svi simptomi apstinencijalne krize: nervoza, slaba koncentracija, nemam potrebu za konstantnim grickanjem niti bilo koji drugi vid oralne fiksacije, prestao sam da sanjam cigare i situacije vezane za njih i sve ono drugo što može da pokoleba čoveka u nameri da se ratosilja jedne vrlo ružne i štetne navike.
Simptomi su prošli, ali posledice nisu... nažalost... Ona najočiglednija je nagomilani višak telesne mase. Jednostavno, u prvih par meseci, prosto je bilo nemoguće obuzdati se te sam konstantno nešto žvakao... Nisam dogurao do onih pomenutih 150kg, ali jesam dovoljno da se primeti i da mi smeta, kako sa estetske (nema više figure na kojoj bi i Mikelanđelov David pozavideo :D ) tako i praktične strane.
Zato na godišnjicu ostavljanja jedne pošasti pojačavam napore da se ratosiljam i druge. Počeo je Petrovdanski post pa mi se to učinilo kao zgodna prilika da se pridržavam određenog režima ishrane, a da u međuvremenu nađem metodu kojom ću pokušati da se dovedem u red koliko-toliko.
Nadam se da ću imati uspeha kao i u prethodnom poduhvatu...

A što mene da hvataju? - Addendum

2009-06-12T16:37:00.003+02:00

Danas. Slične okolnosti. Putujem na posao. Približno isto vreme. Isto mesto. Jedna polovina "dinamičnog dua" je ista. Druga je mlađa. Ta mlađa visoko podiže ruku i zaustavlja me:
- Dobar dan gospodine, vaša dokumenta molim.
- Kakvo je stanje sa tehničkom ispravnošću vozila?
- Uputiću Vas na vanredni pregled i ukoliko je sve u redu nećete imati nikakvih posledica.
Prva polovina dueta sedi u autu... kulira... ne seća me se, a lepo smo se ispričali pre neki dan dok je njegov kolega pisao kaznu.
Dolazim na tehnički. 4 auta ispred mene. 3 zastave 101 i moj Yugo. Zanimljivo. Čovek sa tehničkog me prepoznaje: "Opet ti ovde!?"
Sve je prošlo OK. Da se razumemo, auto nije bio skroz OK, ali i dalje (na sreću ili ne?) u ovoj zemlji još može dosta stvari "da se završi".
Dve me stvari nerviraju. Prva je ta da ma koliko ulagao i sređivao i popravljao i pazio i održavao Yuga on će i dalje ostati gomila pokretnog sranja.
Druga je... "A što mene da hvataju majku im #""$&%"#/$%$"#%!"&/"&%#!?"
Što mene da hvataju...?

A što mene da hvataju?

2009-06-09T09:33:00.003+02:00

Ja definitivno moram da menjam naziv bloga u nešto tipa "Kako sam sistematski uništen od strane crvenog automobila pod nazivom Yugo" ili "Šta sve možeš očekivati u Srbiji kad voziš Yuga" ili "Me, myself and Yugo".
U redu, priznajem, auto jeste bio u svakom smislu hazard na točkovima pre par meseci, ali od tada sam uložio podosta sredstava da se to promeni. Imao sam za to motivaciju koja se samo poželeti može. Našu nam dragu saobraćajnu policiju. Beskrajno sam im zahvalan. Da mi nisu svojim zapisnicima ispunjenim raznoraznim ciframa skretali pažnju na propuste nikada ne bih sredio kočioni sistem, izduvnu granu, svetlosnu signalizaciju, ne bih kupio nove prednje i zadnje gume i ne bih naučio da vežem pojas. Hvala im što su tako nesebično trošili svoje vreme da smanje rizik kojem sam izložen vozeći tako jadan izgovor za automobil. Uspeli su. Auto mi je tehnički ispravan po prvi put u poslednjih desetak godina... Hvala još jednom...
Juče sam sa mojim ispravnim Yugom krenuo na posao i jedan od gorepomenutih anđela čuvara moje sigurnosti, primetivši me kako klizim po putu, a da ništa ne otpada ili ne pravi nesnosnu buku, odlučio je da se i lično uveri da je sve kako zakon i propisi nalažu. Osmeh mi je ozario lice zbog saznanja da će moji drugari biti istinski srećni što se ja vozim u ispravnom i sigurnom autu jer sam rutinu već bio dobro utvrdio:
- Dobar dan gospodine, mogu li da vidim Vašu saobraćajnu i vozačku dozvolu?
- Jeste li konzumirali nešto od alkohola?
- Upalite, molim Vas, levi pa desni migavac i pritisnite kočnicu.
- Ubacite u prvu brzinu, podignite ručnu kočnicu i polako puštajte kvačilo.
- Hvala, izvolite dokumenta i sretan put.
Ovaj puta sam imao sve prave odgovore na ova pitanja. Konačno mogu ponosno i bez bojazni da jezdim ovim našim drumovima koji na momente podsećaju na scenografiju neke groteskne predstave inspirisane stihovima narodne epske pesme "Oranje Marka Kraljevića":
Он узима рало и волове;
Ал' не оре брда и долине,
Већ он оре цареве друмове; (izvor)
Ali to je druga priča, a ova moja, kao i svaki dobar triler, dođe do obrta. Izgleda da su moji drugari, koji se tako revnosno brinuli za mene poslednjih meseci, promenili nastup i važeću proceduru pa me je nemalo iznenadio pozdrav kojim sam dočekan:
- Dobar dan, gospodine, pripremite Vašu vozačku i saobraćajnu dozvolu i dođite da pogledamo šta imate od opreme. Znate, naravno, da ste obavezni da imate prvu pomoć, komplet sijalica, uže za vuču... fade out... više ga nisam čuo... U glavi sam imao sliku preuzimanja još jednog zapisnika sa istaknutom cifrom koji će mi pomoći da i dalje pazim na sigurnost, kako svoju, tako i drugih učesnika u saobraćaju... Donekle mi je bilo drago što sam saznao da se naša uvažena saobraćajna policija i dalje trudi da nas na sve moguće načine zaštiti od nas samih. Puno im hvala.

A hard day's work…

2009-05-26T09:18:00.004+02:00

Radna terapija, baš ono što mi je trebalo. Počeo sam da padam u neki bedak u poslednje vreme pa mi je sređivanje automobila, ako tim imenom možemo nazvati ono što vozim, došlo kao "kec na desetku". Fizički rad se još jednom pokazao i dokazao kao odlično sredstvo za razbijanje monotonije i postavljanje situacije u perspektivu. A i Yugo je, pored svoje neosporne korisnosti, dobio i etiketu pomoćnog lekovitog sredstva :)
O čemu se dakle radi? Pa, primećeno je u poslednje vreme da se u toku vožnje auto ne ponaša u skladu sa važećim kanonima u saobraćaju pa je proverom činjeničnog stanja utvrđen pokušaj nasilne secesije dela suverene celine i narušavanja integriteta automobila. Drugim rečima, pogledali smo ispod Yuga i ustanovili da točak 'oće da otpadne :D
Situacija je bila vrlo dramatična pa je bez odlaganja angažovan stručnjak koji je vrlo invazivnim i nasilnim metodama pokušao da sredi stvar. Šta da vam kažem, ovaj put pregovori za stolom uz medijaciju neke treće strane jednostavno ne bi urodile plodom. Situacija je zahtevala odlučnu akciju. A na slikama možete da vidite i kako se sve odigralo...
Započeli smo totalnim rasturanjem automobila, vađenjem svega što je moglo da se odvoji od celine i odsecanjem nezdravog tkiva što je rezultovalo jednom vrlo ružnom slikom. Rupa na rupu. Ja sam se pitao šta je taj točak uopšte držalo? Majstor se pitao za šta da zavari fleke :D
Hrabro smo krenuli u nepoznato i posle vrlo kreativne upotrebe brusilice i aparata za varenje rezultati su više nego zadovoljavajući. Bar meni. Rupe su zakrpljene, postavljena ojačanja, limarija zaštićena i ceo auto detaljno opran sa sve tapacirungom i sedištima. Čak sam nabavio i dve nove gume za zadnje točkove i još mi samo fali "Prva pomoć" i vučna traka da bih bio kompletno tehnički ispravan... Kao... Ali i to je uspeh za konkretan primerak proizvoda nacionalne auto industrije. Neka posluži još dve godine i biću zadovoljan. Do tada će valjda situacija biti povoljnija po pitanju nabavke nekog malo sposobnijeg prevoznog sredstva.
I da, slike su sa telefona pa je to razlog njihovog lošijeg kvaliteta.
Eto, dva dana potrošena na fizički rad dala su vidljive rezultate, vidljive kako na autu tako i na meni koji više nisam u autu, bar ne onoliko. Borba se nastavlja.

Tara, Zaovine i još jedan roštilj

2009-05-14T19:25:00.002+02:00

I uspeli smo. Ugrabili smo jedan lep dan i obavili malu ekspediciju na Taru i okolinu, sa naglaskom na jezero Zaovine. Neću puno pričati jer slike govore mnogo više. To je nažalost ipak nedovoljno da se opiše i izrazi lepota prirode i pripadajuća osećanja pa ukoliko ste u mogućnosti preporučujem izlet na ovu destinaciju. Krenuli smo iz Loznice put Bajine bašte pa je prva slika brana hidroelektrane Perućac. Od brane se put penje ka Tari i odmaralištu Mitrovac. Naš cilj bilo je jezero Zaovine koje možete (jednim malim delom) da vidite na sledećoj slici.
Našli smo lokaciju pored jezera, ulogorili se i opušteno proveli veći deo dana. Odmor, pivo, roštilj, obilazak i uživanje u prirodi je vrlo lep način da potrošite dan.
Nažalost, kiša nas je oko tri sata pokrenula sa mesta kampovanja pa smo napravili krug oko jezera i putem preko Kaluđerskih Bara i Šljivovice zapustili se ka Bajinoj Bašti i nazad kući.
Poslednja slika je sa Drine, tj. Zvorničkog jezera pored koga smo prolazili, ali se nismo zadržavali :)
Toliko, nadam se da će vam ovih par slika preneti bar deo atmosfere i možda vam pomoći u odluci da se upustite u neku sličnu avanturu... Kako kažu na reklami... Neprocenjivo...

Yet another prvi maj

2009-05-03T10:57:00.006+02:00

Prošao je 1. maj. Međunarodni praznik rada u našoj zemlji proslavljen je, za razliku od većine ostalih, gle čuda - neradno i vrlo zadimljeno. Pušili su se roštilji na sve strane i krvavo ugušena borba radnika za tri osmice obeležena je velikim količinama hrane, pića i lenčarenja. Baš kako treba. Doduše, ne prigovaram, bio sam među tom gomilom :)

Pomenuo sam u prethodnom postu da je plan za prvi maj bio odlazak na Zaovinsko jezero, ali naši vrli hidrometeorolozi su predvideli nestabilno vreme za taj dan, a pošto sve što je nestabilno treba zaobići, sprečiti ili napraviti backup varijantu, tako smo i mi odlučili da se stacioniramo u neposrednu blizinu Manastira Tronoša (bez obzira na to šta kažu linkovi dati u Wikipedia članku Tronoša je sada ženski manastir) koji se nalazi nedaleko od moje kuće. Tako smo imali odstupnicu u slučaju da se vremenska predviđanja ostvare.

(Ulaz u manastir. Desno je zgrada konaka i muzej Vuka Karadžića iza se vidi zvonik i deo crkve)

Našli smo lokaciju iza vrlo lepe i poznate česme devet Jugovića koja je ujedno i kapela (ulaz je suprotno od česmi sa slike), a roštilj smo dislocirali nekih 30-ak metara da nama i drugima ne pravi problem.
Ostatak priče vam je sigurno poznat iz ličnog iskustva. Mesina se nabaci na dobro pripremljen (zagrejan i podmazan) roštilj, pijucka se pivo, sluša cvrčenje i pričaju gluposti. Pošto se sve ispeče pristupa se obrednom prežderavanju u skladu sa kanonima roštiljdžija, nakon čega vam ne preostaje ništa drugo nego da se izležavate i pevušite "al se nekad dobro jelo... baš..."

I, da, da ne zaboravim. Sutradan smo uspešno oženili drugara Sinišu. Neka je mladencima sa srećom u budućnosti!

Tamo i vamo i jopet ponovo

2009-04-23T21:50:00.009+02:00

Došlo je proleće. Kalendarski. Još prošli mesec. Mada se po temperaturama dana i noći i drugim vremenskim (ne)prilikama to ne bi moglo kasti. Ove atmosferske egzibicije ipak nisu sprečile jednu malu, ali odabranu, ekipu pustolova i neukrotivih avanturista željnih stalnog dokazivanja i novih priča epskih razmera koje će se ubuduće kao predanje prenositi sa kolena na koleno i veličati slavu ovih heroja novog doba... Nažalost, ovo ipak nije priča o njima. Ovo je storija o jednom automobilu, dva jezera, tri vrste roštiljskog gurmanluka i četiri drugara od kojih jedan sam ja, pripovedač. Storiteler.Sve je počelo tako što je ortak kupio auto. Na momente pomislim da sam ja bio srećniji od njega zbog te činjenice, a razlog je što konačno moj Yugo neće biti glavno prevozno sredstvo i što ću konačno moći da se opustim kad negde odemo i ne razmišljam o tome da treba da vozim.
Prva planirana destinacija bila je Zvorničko jezero.
Pošto smo imali nekoliko neradnih dana pred nama (uskršnji vikend) planirali smo i kampovanje, ali nas je vreme sprečilo u nameri. Nismo odustali, sada samo čekamo povoljniju priliku pošto je deo jezera u mestu Sakar baš lepo sređen sa sve klupama, stolovima, zidanim roštiljima, vodom iz česme i adekvatnim mokrim čvorom da je prava šteta ne iskoristiti ovako nešto na pola sata lagane vožnje od Loznice. Proveli smo lep subotnji dan pored jezera sa pomenute tri vrste roštiljskih zanimacija, a u povratku smo posetili planinu Gučevo.
Sve u svemu nije loše...
Ali za prvi maj, praznik rada, koji ćemo, naravno, praznovati neradno, planira se prava poslastica. Jednodnevni izlet na jezero Zaovine. Čuli smo iz nekoliko izvora vrlo lepe priče o njemu pa ćemo ih svakako proveriti, a ja ću se potruditi da ovde iznesem svoja zapažanje i utiske. Nema planova za ostanak na kampu pošto već sutradan moramo jednog drugara ispratiti u bračne vode.
Iako ne volim na blog da postavljam slike, ovaj put sam morao da sa nekoliko komaTa ilustrujem celokupnu priču.
Nadam se da vam se sviđaju ovi pokušaji putopisa i da i sami imate mogućnosti da se s vremena na vreme sklonite od svakodnevnice negde u prirodu i provedete dan neopterećeni brigama i razmišljanjima. Mora i mozak nekad da se odmori što se najbolje postiže odgovarajućom kombinacijom jake hrane i dobrog piva. Živeli!

Muke po sv. Internetu Srbijanskom

2009-04-07T20:52:00.005+02:00

Ovo nije post u kome se ja žalim kako imam očajan net. Neću pominjati kako je jedina varijanta da se konektujem na mrežu svih mreža, dok sam kod kuće, neki od provajdera bežičnog interneta od kojih je jedan skup ko đavo, drugi radi kao osamdesetogodišnja sklerotična gimnastičarka, a treći radi... povremeno...
Nisam naumio ni da tupim o tome kako je nekada davno net bio jedno sretno i lepo mesto dok nije postao široko dostupan i pretrpan reklamama, kojekakvim servisima za upoznavanje, druženje, ašikovanje i ko zna kakve još vrste virtuelnih socijalnih kontakata i ostalim glupostima. Neću pomenuti ni gomilu zabludelih individua koji potvrdu svoje egzistencije traže online pa ponovo razočarani neuspehom postaju ona mitska bića pod imenom trol, gnom ili energetski vampir...
Neću pričati ni o biserima koji mogu da se vide kod našeg mlađanog potomstva... naše budućnosti... žao mi samo sveta koji ostaje ovim mladima...
Nije mi namera ni da analiziram propast jednog od malih ISP-va koga ovom prilikom neću reklamirati, i sa kojim sam radio, pa sam prinuđen započeti saradnju sa drugim ISP-om koga ovom prilikom neću reklamirati. Muke koje sam imao sa korisnicima njihovog neta (međ kojima i sam bejah) su dovoljne da se napiše nekoliko postova, pa ih zato nećemo udostojiti niti jednog pomena.
Isto tako će nespomenuti ostati spam mailovi, virusi, trojanci, crvi i ostala žgadija, kao i ljudi koji žele da "kupe" i "povežu" internet bez ikakve ideje koji će im to u životu. Daleko od toga da probaju da shvate pojam i funkciju e-maila i da prestanu da traže svoju "adresu". Ove kategorije su, verovali ili ne, izuzetno korisne. Bar meni... Rule of acqusition no. 322: Internet is good for business :)
Ono što je bitno u celoj priči je osećanje koje imam da je nekad internet bio mnogo jednostavniji. Bio je nekako... jednosmeran... Odeš, nađeš šta ti treba i vratiš se kući. Sada je internet postao tako navalentan da je potrebno sve više i više truda da bi se isfiltrirale dobre stvari. Nije ni čudo što je tako lako izgubiti se. Ali, opet, nije sve ni tako crno. Još ima mesta gde čovek može da se opusti, sazna nešto zanimljivo i korisno i upozna interesantne osobe. Retko, ali ima. Bitno je ne gubiti nadu... ili konekciju...

GNUčionica V - Opet installalalacija?

2009-04-02T23:35:00.005+02:00

Mislili ste da je kraj? Ne, tek smo počeli. Vaš sistem je instaliran i spreman, a pošto svi kažu kako im kompjuter služi za "rad" da pogledamo šta to možemo da radimo na jednom GNU/Linux sistemu.
Pretpostavimo da su svi problemi hardverske prirode (ako ih je bilo) do sada rešeni (na neki od načina koji su pomenuti u prethodnim tekstovima) i da sve što ostaje jeste privođenje vaše distribucije specifičnim potrebama koje imate.
Jedna od prednosti softvera otvorenog koda je i to što ljudi mogu da prilagođavaju programe svojim potrebama. Ova činjenica, u sadejstvu sa filozofijom "napravi program koji radi jednu stvar, ali da je radi dobro", iznedrila je gomilu vrlo kvalitetnih aplikacija za sve moguće namene. Linux je tako moguće sresti na raznim tipovima računara kako obavlja najrazličitije funkcije. Od velikih superkompjutera i moćnih grafičkih stanica, preko web i gomile drugih tipova servera, do kućnih multimedijalnih i office mašina.
Namera nam nije da ovde raspredamo priče kako je linux fleksibilan i skalabilan i pouzdan i siguran i da može da radi na gomili platformi, a nećemo ni teoretisati o postavljanju i podešavanju kojekakvih servera, jer iskreno, kućnom casual korisniku ove stvari nisu potrebne, a napredni korisnici svakako neće dolaziti ovde po podršku...
Ovaj post ima za cilj da čitaoca upozna sa principima instalacije softera na GNU/Linux platformi kako bi je mogli prilagoditi svojim potrebama i upotrbljavati na način koji im najviše odgovara.
Pre svega mala digresija. Mišljenja sam, a neka opservativna istraživanja su pokazala i indicije, da se većina neprofesionalnih korisnika linuxa može podeliti u dve kategorije:
- korisnici (u manjini) su oni koji u svakodnevnom radu upotrebljavaju GNU/Linux i koji su, u osnovi, svesni da "kad vidiš jedan linux video si sve". Najčešće su dobri poznavaoci platforme i same filozofije softvera otvorenog koda i nemaju potrebu da ostrašćeno ulaze u rasprave po bilo kom osnovu (vs. win ili vs. distro ili vs. okruženje....)
- uživaoci ili testeri (u većini i najčešće novajlije) su oni koji često menjaju distribucije u potrazi za "lepšom". Ovaj tip još nije u potpunosti prešao na slobodnu platformu i nije načisto sa principima softverske slobode, ali nastavljaju da istražuju teritoriju nadajući se "svetom gralu" koji će im tranziciju učiniti lakšom, lepšom i bezbolnijom. Jedan mali deo pripadnika ove grupacije ima vrlo čvrste stavove na sve teme i nemilosrdno ih brani i nameće gde god stigne, iako im argumentacija najčešće nije adekvatna, a vrlo često bude i kontraproduktivna.
Sada kad smo to rešili možemo da se posvetimo i korisnijem trošenju vremena. Prvo i osnovno što treba da znate kada migrirate sa drugih sistema jeste da linux NIJE Windows. Ne može da bude niti će ikada biti i što pre to shvatite biće vam lakše da se prilagodite. Zašto ovo pričam? Pa, novi korisnici najčešće potrče da instaliraju sve one programe koje su koristili u winu i kad ih ne nađu (ili kad shvate da ne rade kako treba u wine-u) dođe do razočarenja koje objektivno nema veze sa samim linuxom već samo sa njihovim visokim (i pogrešnim) očekivanjima. Dakle, iako postoji veliki broj programa koji rade na obe platforme, ako se desi da koristite nešto što ne radi na linuxu velika je verovatnoća da postoji alternativa, a dobre spiskove programa koji su (i više nego) dostojna zamena postojećim windows rešenjima možete pogledati na:
- http://www.linuxrsp.ru/win-lin-soft/table-eng.html
- http://www.linuxalt.com/
- http://www.linux.ie/newusers/alternatives.php
- http://www.frepa.org/wp/open-source-alternatives-to-commercial-software-a-list/
- http://www.linuxo.org/content/view/1165/44/
Dobro, pošto smo vas ubedili da treba da koristite softver otvorenog koda sada treba da vidimo i kako do tog softvera doći.
Postoje tri načina na koje možete nešto instalirati na GNU/Linux platformi i sada ćemo ih predstaviti onim redosledom kojim bi ih trebalo i rabiti:

Menadžer paketa - većina distribucija koje pretenduju na desktop upotrebu imaju online repozitorijume (riznice, skladišta) sa softverskim paketima pripremljenim za svoje sisteme. Na korisniku je da upotrebom odgovarajućeg programa za manipulaciju softverom (zavisi od distribucije) pronađe i obeleži željeni program, a sistem će se pobrinuti da sve prođe kako treba (da automatski zadovolji eventualne zavisnosti, dovuče potrebne pakete, instalira ih i obavi sve ostale potrebne radnje). Možete li da zamislite jednostavnije rešenje?
Prekompajlirani paketi - ukoliko se desi da program koji vas interesuje nije na spisku u online riznicama onda možete probati da isti pronađete u formatu koji odgovara vašoj distribuciji (.deb ili .rpm ili .tgz i sl.) i ručno ga preuzmete sa interneta i instalirate. Ovaj način zahteva malo veće znanje jer proces instalacije nije automatizovan pa može doći do toga da usled neispunjenih zavisnosti program ne radi, ili još gore, da sistem pretrpi štetu.
Kompajliranje - je postupak instalacije programa upotrebom izvornog koda samog programa po proceduri poznatoj kao CMMI (što je skraćenica od komandi koje se najčešće upotrebljavaju u ovom postupku ./configure, make, make install). Ukoliko nemate druge mogućnosti osim kompajliranja, obavezno konsultujte dostupnu dokumentaciju programa koja se najčešće nalazi u /doc direktorijumu arhive ili README ili INSTALL fajlovima isporučenim uz izvorni kod.

I to je sva mudrost. Ostaje samo da istražujete i pronalazite ona rešenja koja vama najviše odgovaraju. Nema sumnje da linuks i zajednica slobodnog softvera može da odgovori svakom izazovu bilo da pravite sistem za kancelarijsko poslovanje, kućni multimedijalni sistem ili obavljate ozbiljne poslovne zadatke.

Hajde da pričamo o ...

2009-03-29T10:58:00.004+02:00

... sreći. Ni manje ni više.
Razumem, nedelja je ujutro, tek ste izmileli iz kreveta, kafa miriše u blizini i moždane ćelije polako počinju da obavljaju predviđene funkcije... Kome je do tako teških tema?
Pa... meni...
Zadnjih dana sam okupiran ovom temom do te mere da počinje da utiče na moje svakodnevno funkcionisanje. Kažu da je pamet najbolje raspoređena stvar na svetu jer se niko nije žalio da je ima malo. Sa srećom je situacija obrnuta. Jeste li čuli nekog da se žali kako ima mnogo sreće? Dakle, ona mora biti najgore raspoređena stvar na svetu... Svakom fali malo da bude srećan, a koliko je to malo?
Šta vas čini srećnim? Kako znate da ste srećni? Primer: čovek koji ima otprilike sve za normalan život (šta god to bilo), ali žudi za dobrim sportskim automobilom koji je van njegovih finansijskih mogućnosti i smatra da bi ga to učinilo srećnim. Kako može da zna da je to zaista tako? Nije posedovao pre toga takav auto da bude siguran da mu to fali da bi bio srećan... Primer drugi: Skitnica koja ulazi u restoran da isprosi malo hrane dobija posao kao perač sudova i počinje da živi normalan život (šta god to bilo) je srećna ili ne? Šta vama treba da se nazovete srećnim i ne samo nazovete nego i osećate srećnim... istinski srećnim? Novac? Ili nešto nematerijalno kao zdravlje vama bliskih ljudi ili možda SMS koji vas dočeka kad ujutro otvorite oči?
Dobro, do sada je već jasno da je pitanje definisanja sreće individualno i specifično i zavisi od previše faktora da može da se kanonizuje i upakuje u neki kalup.
Ostaje drugo pitanje. Svi se trude da budu srećni i rade na tome da se to što pre dogodi, ali opet, izgleda da nam uvek fali to "malo" da budemo potpuno srećni. Zašto? Jel nam uvek kad dostignemo taj željeni nivo na kome mislimo da ćemo biti srećni jednostavno prorade neki unutrašnji mehanizmi koji nas teraju dalje? Ima li kraj kad kažemo "Dobro, sad je dosta, više mi ništa ne treba, uživam u ovome što imam i sve preko bi bilo opterećenje... ja sam srećan ovako..." Šta ako nema? Ili još gore, šta ako ima, ali jednostavno ne možete da dohvatite taj oblak? A vidite ga? Šta kada mogućnost da budete srećni zavisi od faktora na koje jednostavno nemate mogućnost uticanja? Da li se tako ikada može biti srećan? Da li ste istinski srećni ako u stvari i ne znate za bolje? Da li je sreća lepa samo dok se čeka...
Previše pitanja sa previše tačnih odgovora. A tek šta ako pitanje nije kako treba? Šta ako glasi "da li ja činim ljude oko mene srećnim?" Jel kako se može biti odista srećan ako druge učinite nesrećnim? I možete li biti srećni ako usrećivanje drugih čini da ste sami manje srećni?
Ufff, možda nisam trebao potezati ovu temu, čini mi se da mi blog polako sa nekih dnevnih i prizemnih tema odlazi put viših dimenzija u kojima ne važe pravila poznata čoveku... To me svakako ne čini srećnim :)

Daje se na znanje!!!

2009-03-26T09:18:00.002+01:00

Da je izašao novi broj e-magazina "Eniaroyah" čijoj sam realizaciji imao čast i zadovoljstvo da dam mali doprinos. Prenosimo, u celini, saopštenje sa matične stranice projekta:

Predstavljamo vam šesti broj eniaroyah eMagazina, besplatnog PDF magazina posvećenog književnosti, umetnosti i zabavi. Kliknite ovde da preuzmete svoju kopiju. Nadamo se da će vam se dopasti sadržaj i novi dizajn.

Šta vas čeka unutra?

Naši saradnici su se potrudili da vam predstave Salmana Ruždija, knjige Strvinarska uteha Dena Simonsa, Haunted kontraverznog Čaka Palnika, te Senka vetra Karlosa Ruisa Safona. Saznaćete o putu koji je Witcher Andžeja Sapkovskog prešao od kratke priče, preko serijala knjiga i pokretnih slika, do komercijalno najuspešnije cRPG igre prošle godine. Nova rubrika o anime filmovima opisuje Claymore i Karas, a muzička sekcija pored biografije Bobija McFerrina donosi reportažu sa Guitar Art Festivala u Beogradu. Moći ćete da pročitate intervju sa Dragoljubom Igrošincem, pokretačem sajta Art-Anima i izabrana prozna dela sa našeg matičnog sajta eniaroyah.com. Saznaćete kako je Pračetov Disksvet prenet na mali ekran, ko nadzire nadzirače, ali i kakvu metamorfozu proživljava strip evoluirajući na novi medij. Ranije smo već najavili tekst o OpenOffice.org kancelarijskom paketu, ali uz njega GNU rubrika donosi i tekst o virtuelizaciji pomoću VBoxa. Kao i svaki put, na samom kraju ali nikako najmanje važna - nalazi se radionica kreativnog pisanja.

Mislite da je to sve? Neke stvari namerno nismo pomenuli...

There and back again...

2009-03-22T10:38:00.004+01:00

U jednom od prethodnih postova sam nagovestio planove za put na sever. Kako je taj post bio u formi podsetnika, tj. "naternika" pošto mu je svrha da me natera i da uradim navedene stvari, ovom prilikom izveštavam da je, makar jedna, stavka skinuta sa dnevnog reda. Put na sever je obavljen, a u nastavku sledi elaboracija na metafizičkoj ravni.
Dakle, mape. Mape su jedna vrlo korisna stvar i ljudski rod ih odvajkada koristi kako bi brže i sigurnije stigao od tačke A do tačke B. Kada putujete na neku nepoznatu destinaciju najvažnija stvar koju treba da imate uza sebe je peškir i ... ??? ne, ne peškir, to važi za drugi tip putovanja. Daklem, da imate mapu i da je se pridržavate. Druga najbitnija stvar je da imate koga da pitate pošto se izgubite.
Dalje, putovanja, po definiciji, otvaraju i zatvaraju pitanja. Uspešno putovanje se razlikuje od onog manje uspešnog po količini zatvorenih pitanja. Relacije izvucite sami, one nisu konstantne za mene i za vas.
Život je takođe samo jedna vrsta putovanja. Njegova specifičnost je što - nema nazad. Propušteno skretanje ostaje propušteno skretanje ma šta vi učinili, nema rikverc, nema U-turn. Još gora stvar je što često nema mape. Najgora je što najčešće nemate koga da pitate ako se izgubite. U stvari, ima raznih mapa i raznih ljudi, ali... da li onda putujete svoj ili tuđ život?
Na putovanjima se ponešto nađe, ponešto izgubi. Nemojte se iznenaditi ako naiđete na čudne prizore... recimo mali pingvini sa cvikerima u sred ravnice... ili ljubazni panduri koji vam neće napisati kaznu...

Treba putovati...

Po povratku sa viših sfera mogu samo da konstatujem da sam nekako u prošloj sedmici otvorio nalog na Twitter-u (priča se da je zavera u pitanju, ali pošto nemam čvrstih dokaza neću da me izbace iz FBI-a) pa sad u skladu sa aktuelnim godišnjim dobom ponekad zacvrkutam... kontam da je bolje cvrkutati nego cvrknuti?
E da, malo pomažem zajednici na sr.openoffice.org.

I tako, putujte, čekajući na peronu samo propuštate... život...

Sretan mi blogerdan! :)

2009-03-08T00:21:00.002+01:00

Dragi moji i drage moje (ili kako kaže Šojić - gospođe i gospođo...) prvo čestitke za 8.mart vama, ali niste vi jedini slavljenici...

Verovatno ste iz naslova već pretpostavili o čemu se radi i ja mogu samo da potvrdim. Na današnji dan pre ravno godinu dana osvanuo je prvi post na ovoj adresi. GoranSTX je pokucao na vrata zajednice domaćih blogera. Pre svega moram da se zahvalim Ominotago jer bi mi bez njene intervencije ova činjenica prošla nezapažena, a nije mala stvar, zar ne?
Bez pretenzija da bude u vrhu top lista domaće blogosfere, prevashodna namena bloga koji znate pod nazivom "Autostoperska ponderovanja" bila je lična satisfakcija autora i jedna vrsta ventila i bega od svakodnevnice kroz analizu dešavanja i situacija u kojima se nađoh svojom ili voljom sila nad kojima nemam mogućnost upravljanja. Čisto da blog ne bude kolekcija jadikovki i prenemaganja odraslog čoveka provukao se i poneki (čak i edukativni) post o GNU/Linux sistemu i pratećim zeNZancijama. Stekao sam utisak da ne smaram narod preterano pošto se broj čitalaca povećao za nekoliko stotina procenata (a pošto je u startu bilo nula, napredak je fantastičan :D) i primetio sam da se neki od vas uporno i vraćaju i ostavljaju komentare opraštajući mi tako moje ležerno ophodovanje prema ovoj formi komunikacije i ponekad možda preterane pauze između postova. Zahvaljujem vam se svima i obećavam da ću se truditi (ne da sam politički sročio ovo) da u budućnosti budem redovniji i bolji.
I šta se sve zbivalo u proteklih 12 meseci? Pa, brojevi kažu da je bilo 40 objavljenih postova na koje su moji cenjeni gosti zajedno samnom ostavili preko 200 komentara (tačnije 202 ukoliko se nisam zeznuo u sabiranju). Najviše tekstova je osvanulo sa etiketama "Ponderovanja" i "Dešavanja" što je i očekivano uzevši u obzir naziv i svrhu bloga. Google analytics tvrdi da je 810 ljudi posetilo ove strane i da ih je najviše dolazilo sa kombinacijom Windows operatinog sistema (mada linux ne zaostaje mnogo) i FireFox browser-a i to iz Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Hrvatske i neočekivano (bar meni) veliki broj poseta (preko 10) iz SAD, Nemačke i Holandije... Baš lepo, svi su dobrodošli :)
Lokacije sa kojih je došlo najviše poseta su blogovi koji su mi učinili čast i postavili link za Autostoperska ponderovanja, a koje neću posebno imenovati, mislim da će jedno "hvala" biti dovoljno. Takođe, google pretraga je dovela određen broj posetilaca, a oni su obično kucali ključne reči: autostoper blogspot, autostoperska ponderovanja, mepis, pucanje, delovi za yuga (:D), linux, pundravci... A meni najzanimljiviji upiti koji su doveli do ovde su "kako komunicirati s pubertetlijom", "princip rada sus motora" i moj favorit "stalno mi je zacepljen nos" :D
Ne znam koliko sam pravilno protumačio googletovu analitiku i koliko je sve to realno, ali mi deluje OK. Cenim da je neki uspeh postojati godinu dana i stoga da mi proslavimo kako dolikuje. Skromna torta za skroman blog, ali od srca, dobro mi došli i dugo mi ostali u zdravlju i veselju još dosta godina se međusobno posećivali! Uzdravlje!

Zimska idila

2009-02-19T09:24:00.005+01:00

Verovatno ste primetili beli pokrivač koji u zadnja dva dana neumitno obasipa našu lepu zemlju čineći ovaj period godine dostojnim svog imena. Zimska idila je sad kompletna. Sneg je pokrio polja i šumarke, sokake, šorove, puteve i sada deca mogu do mile volje da uživaju u grudvanju i sankanju. Ups! Pa deca sad idu u školu... Kad su bila na raspustu snega nije bilo. No dobro, odrasli mogu da se sankaju... kolima... na putu do posla. Onom istom putu koga su putari zaboravili ili ga jednostavno ne mogu naći zbog debljine vode u čvrstom agregatnom stanju.
Nije da ja ne volim sneg. Volim ga, ali pod određenim uslovima. Leti recimo... Ili na TV-u. Ili u najboljem slučaju u nekim minimalnim količinama i to samo da ga vidim, kroz prozor.
Moja seoska zimska idila trenutno izgleda ovako. Okovan sa sa pola metra belog *****, da bih došao do ogrevnog drveta treba da provedem sat vremena u razgrtanju istog, životinje koje zavise od mene danas verovatno neće dobiti hranu (mada se od jutros nešto i ne čuju? A ker obavezno šizi kad je sneg. Budala.), i na sve to treba da krenem na posao pod uslovom da nađem garažu u kojoj sam ostavio auto.

Zaključak nije potreban. Uživajte u zimi!

Imam strašan plan pa ga zovem plandža :)

2009-02-07T23:45:00.001+01:00

Negde, nekad, nekom prilikom sam čuo ili pročitao (biće da sam pročitao i to u Blagu Cara Radovana, ako neko može - neka potvrdi) da javno izrečena ideja ili zamisao postaje duplo slabija i samim tim teža za realizaciju... Nakon što mi se ta misao urezala u svest, nebrojeno puta se uverih u istinitost rečenog. Ovo je razlog zašto se trudim da svoje planove držim za sebe i delim ih samo po "need to know" principu ili po uspešnoj realizaciji.
Sa druge strane, pošto sam poprilično lenj i teško se nateram na neki posao, nekad namerno objavim zamisli i planove kako bih se, pritisnut sopstvenim obećanjem, naterao da iste obavim i/ili dovedem do kraja. Ne uspeva uvek, ali svakako da je dodatni podstrek za realizaciju.
Sutra bi trebalo da pošaljem tekstove za SK. Jedan je revidirana verzija starijeg članka, a drugi je (skoro) gotov. I preuzeo sam obavezu pisanja recenzije jednog programa za jedan e-zine (čisto da se zna da nisam zaboravio :)). A i ovaj MF inkjet uređaj što mi je Todor ostavio je konačno mogao biti proveren i testiran. Uzgred, ~~nosim se mišlju da menjam mašinu~~. Jedan ortak me pitao pošto je prodao svoju pa da napravimo trade... Promena je smisao života stoga - why not? Ako ugrabim malo vremena mogao sam konačno srediti malo stanje na hard disku. Već mi je muka kad pogledam gde se sve što-šta nalazi :)
I cela ova priča zbog jednog plana. Tranzicija mog računara na poslu na GNU/Linux. Za početak treba poslovanje prebaciti na OpenOffice. Drugi korak je rad na linuxu, ali otežavajuća okolnost su programi za kasu i e-bank koji su pisani za M$, a u wine-u ne rade baš najbolje. Ali korak po korak... Pošto ja odrađujem veći deo administrativnih zadataka u radnji napravio sam sebi u M$ Office-u dosta obrazaca, template-a i drugih vrsta dokumenata sa sve makroima tako da mi najveći problem predstavlja činjenica da ću morati sve to da radim ponovo za OpenOffice. Opet, postojeći sistem polako postaje pretesan za trenutni obim i tip poslova pa bi ovu tranziciju mogao da iskoristim i da obavim neophodne promene i prilagodbe. Dve me činjenice trenutno sprečavaju u realizaciji ovog plana: vreme i LENJOST!!! Jeste, mrzi me da počnem da radim na tome pa pošto sam vam sve lepo rekao valjda neću dozvoliti sebi da dođem u situaciju da me neko pita "Kako ide tranzicija?", a da ja odgovorim sa "Nije još ni počela" :)
Pored ovoga, ne bi bilo loše i malo ažurnije održavati sajt pošto su me ljudi počeli pitati za cene i artikle koje odavno nisu aktuelne.

I na kraju, planira se i put ka severu, ali ipak... Ćutanje je zlato ;)

UPDATE 10.02.2009 21:11: Promena mašine izvršena i sada sam vlasnik MSI ploče sa nF560 čipsetom, AMD Athlon X2 64 5400+ procesora, 2GB Transcend RAM-a, LG DVD/RW i Radeon 3650 grafike. Promena veoma primetna, a detaljnije u nekom narednom postu...

Ratatouille

2009-02-03T09:27:00.007+01:00

Ili po srpski papazjanija. To vam je ono kad imate po malo od svega, a to "po malo" nikako nije dosta, ali kad nekoliko puta sastavite "po malo" dobijete dovoljno. Pokušaću ovaj recept da primenim na današnji post pošto definitivno nemam materijala za neko ozbiljno razglabanje.
Ukoliko se neko možda zapitao zašto je aktivnost na blogu opala moram da objasnim da se, uporedo sa smanjivanjem praznične i postpraznične euforije, povećavao obim posla vezan za meni "omiljenu" aktivnost - papirologiju i završni račun... Bljak...
Vreme van posla mi je okupirao sestrić koji je bio u poseti i koga sam sa velikim zadovoljstvom svakodnevno gnjavio.
Trenutno ne čitam ništa vredno pomena, ali zato gledam Stanlija i Olija i oduševljen sam! Crno-beli filmovi sa minimalnim dijalozima i nabijeni gegovima i iskrenim humorom. Holivudska hiperprodukcija bi trebala da prelista malo udžbenike filmske industrije sa početka prošlog veka. Bilo bi tu što-šta za obnavljanje...
Takođe sam se konačno dočepao dokumentarca "Hokingov Univerzum" u kome ovaj velikan i drugi naučnici pokušavaju da raspredu tkanje kosmosa. Od Galileja i Njutna do Velikog Praska i "teorije" super-struna. Njam-njam! Zna li neko za slične emisije? Kakav li je "Kosmos" Karla Segana?
I Yugo je imao svojih momenata. Problem sa paljenjem je rešen odlaskom kod autoelektričara, ali sam zato skršio naslon vozačkog sedišta. Doduše, ovo ne mogu da svalim na Yuga već na svoju masu koja bi trebala da se smanji... nekako... Sedište sam sredio sa ujakom u dve reči:
Ujak: Hmmm, pukli su držači naslona.
Ja: Vari!
(dobro, bila je jedna reč, ali ona fraza lepše zvuči)
Primetio sam da počinju da me nerviraju ljudi sa kompulsivnom potrebom za detaljnim objašnjavanjem. Ako me neko nazove i pita za hard disk ja stvarno nemam vremena, volje ili želje da slušam kome i zašto taj HDD ide, čemu će služiti i gde sestra komšijine tetke kupuje sir i kajmak... Man'te me se molem vas... Isti likovi uvek "znaju" sve što im kažem, uvek imaju mesto sa boljom cenom (ali sad im treba hitno), i radili su sve što i vi samo pre, više i bolje... E pa možete da ga "$%#$@" dok vam ne izađe text u SK :P

I kad će već jednom proleće!? Ovaj period baš smara.

GNUčionica IV - Installalalacija

2009-01-18T22:16:00.001+01:00

Do sada smo napravili korake u GNU/Linux svet da vidimo da li to leži ili ne vašem kompu i vama. Ukoliko dođete do zaključka da svet open source-a nije za vas zahvaljujem se na druženju i nastavite sa korišćenjem propriatery OS-ova i aplikacija i naravno poštujte tuđ rad i muku i platite licencu.
Oni koje je svet linuxa privukao verovatno će poželeti da intenziviraju korišćenje ovog sistema kao i da povećaju znanje o njemu, a to će najlakše učiniti ukoliko instaliraju linux na svoj komp i počnu da ga koriste svakodnevno. I za vas važi da poštujete tuđ rad i muku i pomognete FLOSS kako i koliko god možete (o čemu ćemo u posebnom tekstu).
Ukoliko se pitate zašto instalacija nije bila predmet neke ranije GNUčionice odgovor je zato što nije bilo potrebe. GNU/Linux operativni sistem zahvaljujući svojoj fleksibilnosti može da bude vrlo funkcionalan i bez instalacije tako da je za početnike kojima se i obraćam najbolja varijanta testiranje upotrebom neke live distribucije. Većina live distroa ima i mogućnost da čuva promene urađene na sistemu tako da je ovo vrlo bezbolan način upotrebe sistema, ali ako želite da vidite punu snagu linuxa, instalacija je neminovna.
Već dugo vremena distribucije koje teže desktop korisnicima imaju grafičke programe za instalaciju bilo da se oni pokreću iz live sesija ili preko odgovarajućih startup opcija, dok one "ozbiljnije" možda vizuelno nisu privlačne ili se instaliraju iz konzole, ali zajedničko za sve njih je da su sigurno dobro dokumentovane i objašnjene stoga pre instalacije konsultujete (ili još bolje odštampajte) dostupnu literaturu (bilo sa samog diska bilo online).
Bez obzira na tip distroa koji želite da istalirate ili na to koji način instalacije se upotrebljava sve se svede na par (jednostavnih?) koraka (moguće i vrlo verovatno ne ovim redosledom).

1. Izbor lokacije za instalaciju

Linuxu su za pravilan i nesmetan rad potrebne najmanje dve particije (dobro, nisu baš, ali ovo je najsigurnija varijanta). Jedna particija koja se naziva sistemska, korena ili root particija (obeležava se sa kosom crtom / koja se naziva slash ili forward slash) i jedna swap particija koja ima ulogu pagefile-a tj. dodatne memorije (virtuelna memorija). Veličina swap particije bi trebala da bude oko 1 GB (za sisteme sa manje od 256MB poželjno i više), a formatiraćete je u linux swap fajlsistem i svaki linux će je automatski prepoznati i upotrebljavati.
Root particija (ne mešati sa pojmom root korisnik) može da se formatira u nekoliko različitih fajl sistema kao što su ext2, ext3, RaiserFS... a njena veličina zavisi od više faktora. Ukoliko planirate samo root i swap particiju onda bi root trebalo da bude veći pošto će se u okviru njega nalaziti i /home direktorijum korisnika (tj. korisnički podaci) i tada ne bi trebalo da bude manja od 20GB. Ukoliko /home stavljate na posebnu particiju onda za sam sistem ostavite oko 10-ak GB što je minimum za nesmetan rad.
I na samom početku instalacije mnogi zapnu jer nisu upoznati sa "rečnikom" linuxa. Idemo ukratko (da ne bi preterano detaljno ulazili materiju, koga zanima sam će naučiti): na linuxu nemate direktan pristup fizičkim diskovima (u skladu sa "sve je fajl" filozofijom) nego se particije na hard disku obeležavaju po vrsti diska i redosledu.
/dev/sda je prvi disk (primary master)
/dev/sdb je drugi disk (primary slave)
dev/sdc je ... shvatili ste... (secondary master)
Particije na nekom disku se obeležavaju kao
/dev/sda1 - prva primarna particija
/dev/sda2 - druga primarna particija
/dev/sda3 - treća ....
/dev/sda5 - prva logička particija
/dev/sda6 - druga logička particija
/dev/sda7 - ... nije teško, zar ne?
Ovde treba napomenuti da na jednom hard disku mora postojati makar jedna primarna particija u okviru koje je moguće napraviti 4 logičke particije. Ovo može da zbuni jer mnogi očekuju redosled na koji su navikli u winu (C, D, E) dok na linuxu to može da izgleda kao (sda1, sda5, sda6 - jedna primarna i dve logičke) ili pak sda1, sda2, sda5 (dve primarne i jedna logička). Stoga, vodite računa koju particiju navodite za instalaciju sistema jer posle formatiranja nema kajanja. Kod nekih instalera moguće je ostaviti i prazan neparticionisan prostor za koji će sam instalacioni program predložiti način raspodele i obaviti posao particionisanja.
Da sumiramo: odredite (ili još bolje - napravite) pre instalacije particije za / (root) sistema, za swap, i eventualnu /home particiju. Korisna komanda koju možete upotrebiti iz neke live sesije bila bi fdisk -l koja će izlistati postojeće particije na sistemu, a koje možete modifikovati i prilagoditi nekim od programa za manipulisanje particijama (gparted, qtparted, cfdisk...)

2. Podešavanje dostupnih opcija

Zavisno od distribucije koju instalirate i tipa medija koji koristite, kao i od samog instalera, ovaj korak može biti vrlo jednostavan, ali i poprilično kompleksan. User friendly distroi će izbegavati da korisnika propitkuju koješta pa će broj dostupnih opcija biti minimalan, dok će kod nekih ovaj korak vremenski biti najzahtevniji deo instalacije. Šta da očekujete? Pa, verovatno će od vas biti traženo da definišete lozinku za administratora sistema (root korisnik) i da dodate jedan (ili više) korisničkih naloga što ćete obavezo i uraditi. Zašto? Zato što tako treba da uradite, a razloge za postojanje odvojenih administratorskih i korisničkih naloga elaboriraćemo u nekom od budućih GNUčionica.
Možda budete imali mogućnost da izaberete i pakete (tj. programe) koji će se instalirati sa sistemom, da odredite podrazumevano grafičko okruženje ili da podesite neke druge parametre sistema (hostname, mrežni podsistem, način logovanja na sistem, podrazumevani nivo rada, servisi koji će se pokretati sa sistemom...). U slučaju da ne postoji neki vid pomoći ili objašnjenja za određenu opciju ostaviti default vrednost neće biti greška.

3. Izbor boot menadžera

Bilo da se pojavi među drugim opcijama, bilo da ima svoj deo u instaleru, izbor i podešavanje boot menadžera je jedan od najbitnijih koraka pošto će on biti zadužen da vaš novoinstalirani sistem (a možda i druge) pokrene kad za to dođe vreme. Danas je standard na tom polju GRUB i opis njegovih mogućnosti uveliko prevazilazi okvire ovog teksta i današnju temu. Šta ovde treba znati. GRUB može da se instalira na particiju (tzv. boot sector) ili u MBR (master boot record) hard diska. U prvom slučaju potrebno je dodatno podešavanje postojećeg boot menadžera kako bi bio sposoban da prepozna i pokrene novoinstalirani sistem. Druga opcija je svakako mnogo povoljnija i bezbolnija jer je GRUB dovoljno "pametan" da prepozna i podesi sve potrebne parametre kako bi postojeći sistemi bili dodati na listu sa koje će korisnik prilikom uključivanja računara pokretati željeni sistem. Iz ovog razloga se i savetuje da linux instalirate posle svih drugih (čitaj - windows) sistema. Njihovi boot menadžeri nisu dovoljno "pametni" tj. bezobzirno će pregaziti MBR svojim kodom i totalno zanemariti eventualne postojeće instalirane sisteme. Ukoliko se ovo i dogodi ne preostaje vam ništa drugo nego da ručno vratite GRUB u MBR (napredniji i teži način) ili da upotrebite SuperGRUBdisk (jednostavniji i lakši način) koji će pokušati da taj posao obavi automatski.

4. Instalacija

Ovo je svakako najlakši korak uzevši u obzir da nije potrebno ništa raditi. Instalaciona rutina će, u skladu sa vašim postavkama, instalirati i podesiti sistem na HDD vašeg računara. Takođe, u ovom koraku je vrlo verovatno da ćete se setiti nekog paketa koji ste zaboravili da dodate ili neke opcije koju ste zaboravili da isključite. Bez brige, nakon što se sistem instalira ostaje još jedan korak u kome možete ispraviti eventualne propuste:

5. Post-instalaciona podešavanja

Neke distribucije će jedan deo poslova koje smo pomenuli u drugom koraku postaviti pred korisnika u ovom momentu, ali pošto smo nabrojali koji su to poslovi i rekli na početku da se u zavisnosti od distroa može menjati i redosled akcija ovo svakako neće biti preveliko iznenađenje. Ono što vam u ovom post-instalacionom koraku ostaje da uradite jeste prilagođavanje grafičkog interfejsa ličnim afinitetima (desktop efekti, pozadina, tema, boje, bla bla bla) i/ili eventualno podešavanje hardvera čija detekcija od strane sistema nije adekvatno urađena (mutiran zvuk ili neodgovarajuća rezolucija na monitoru). Takođe, vrlo verovatno ćete morati dodati još ponešto od softvera (kao npr. odgovarajuće kodeke za reprodukciju raznih multimedijalnih sadržaja) ukoliko vam se onaj isporučen uz distribuciju ne sviđa ili vam ne odgovara. Nakon finog štimovanja svih ovih detalja možete početi sa radom u vašem sveže instaliranom GNU/Linux-u.

U narednoj GNUčionici videćemo šta to sve na linuxu može da se radi i zašto je to jedan vrlo dosadan sistem... ;)

Mraketing EPePeja

2008-12-26T23:20:00.004+01:00

Bijelo dugme i, čini mi se, Bebek, imaju pesmu "Luda noć", e pa ovo je "luda sedmica". Da li mi to postajemo potrošačko društvo protkano pro-zapadno-kapitalističko-opsesivno-kompulsivnom potrebom za trošenjem mukom stečenog novca u prednovogodišnjem periodu ili naprasno srpski preduzetnički stalež i truli industrijalci i poslodavci odlučiše da uvedu instituciju trinaeste plate, koje se nešto i ne sećam u vremenima kad sam nadničio kod "privatnika", uglavnom ja zadnje dve sedmice provodim skoro po ceo dan u usluživanju mušterija žednih novih IT proizvoda i usluga.
Zašto i kako ovaj period utiče na povećanu potražnju ne želim i neću analizirati, zahvalan sam da ima posla mada bi mi bilo isto tako lepo kada bi se novopečeni (a i oni stariji) vlasnici kompjuterskih konfiguracija setili svojih servisera i dilera i u februaru koji odvajkada važi za "mrtav" mesec.
Cela ova priča potekla je od jednog komentara ostavljenog na jedan od ranijih postova na ovom blogu. Taj komentar (i link u nazivu postavljača) samo govore u prilog tezi da je strateški postavljena reklama najjače oružje u arsenalu jednom marketing stručnjaka. Drugim rečima samo potvrđuje činjenicu da polako postajemo ono na šta su naši roditelji pljuvali 50 godina posle WWII. Kapitalistička, egocentrična, potrošnje gladna grupa pojedinaca (da ne bih ponovo rabio reč društvo koja mi ipak zvuči nekako prisno i drugarski). Okrutno, zar ne? Istorija, sudbina i usud podriguju nam u lice! Ali neka, meni je, u skladu sa mojom izraženom crtom skromnosti, drago što sam eto bio toliko bitan da je neko smatrao korisnim da ostavi svoju reklamu na moj blog. Moj blog u kome se JA nisam reklamirao. U kome MOJA radnja nije imenom pomenuta. No dobro, opet u skladu sa mojom isto tako izraženom crtom drevne mudrosti prožete osećajem kosmičke ravnoteže, prihvatam i ostavljam pomenuti komentar kao krajputaš naše zajednice, a istovremeno obećavam da će svi naredni komentari istog tipa biti ubiveni po viđenju.

Košava sa Dunava

2008-12-14T08:53:00.008+01:00

Ne volem Beograd i mora postojati zaista jak razlog da se moja veličina, veličina u smislu mase, ne dostignuća :), natera na dvoipočasovno mlataranje po "deluhe extra comfort" autobusu lokalnih prevoznika. Ali, povremeno, takav razlog naiđe i ja poranim subotom ujutro i u 7 o klok krenem put prestonice. Razlog? Okupljanje moderatora sa foruma SK.
Za ovo putešestvije sam se naoružao sa >450MB muzike i pripovetkama E.A. Po-a u džepnom izdanju, a uspeo sam i da odspavam nekih pola sata (što je za mene i date uslove uspeh). Najviše me radovalo to što je ozvučenje u autobusu bilo na nekom razumnom nivou te su se slušalice moje Nokia-a dobro nosile, pa ću dolazak do belog grada okarakterisati sa - zadovoljavajuće.
Ludilo velikog grada. Gužva. Strka. Zbrka. Nisam ja navikao na sve to zato i ne volem BG, ali volem NS. On mi deluje nekako mirniji i staloženiji. No dobro, ovo nije priča o dva grada (no pun intended) već o tome kako me redovno oderu kad posetim BG. Mislim, platio sam tursku kafu 90 din. OK, ne žalim se, kad je turska kafa u pitanju ne pravim kompromise, malo je lokala u gradu koji je još služe, a i ja nisam mogao da se puno udaljavam od stanice (koja važi za "elitniji" pa tako i skuplji deo grada) jer sam imao zadatak da sačekam kolegu Highlandera koji je trebalo da stigne iz Niš-bre. Javili smo se adminu našeg foruma VojaM čiji me odgovor pomalo zabrinuo "Goran? Goran??? Aaaaa, okupljanje? Jel može oko 12?" mada cenim da smo probudili čoveka :)
Zajedno sa gorštakom došao sam na Trg Republike iliti "kod konja" tj. ako želimo da budemo korektni "kod Kneza" jerbo je neko prokomentarisao da spomenik nije dignut konju već Knezu, a ja se slažem sa konstatacijom. No, postoji problem. Pola Beograda se čeka "kod Kneza". Mislim, ako već žive u BG i poznaju grad što se ne čekaju "kod česme" ili "kod ćoška neznanog junaka" već moraju da prave gužvu oko najpoznatijeg spomenika u BG kome gravitiraju svi posetioci iz provincije (pogotovo ako od grada znaju samo toliko da dođu od stanice do gorepomenutog kneza)? Srećom, DeCoy je osoba koju poznajem od pre pa smo se sretno skupljali (što zbog košave, što zbog samog okupljanja) na dogovorenom mestu. U par minuta ekipu su činili Maladict, Highlander, DeCoy, Freško i Nergal, a pridružio nam se i (ne)zvanični domaćin VojaM.
Zaputili smo se u redakciju Sveta Kompjutera da vidimo kako sve to izgleda i tamo smo upoznali Oluju (koji je karakterom sušta suprotnost svom nicku, ali dobro) i Maria (kome se na ovaj način izvinjavam jer nisam registrovao njegovo postojanje u nastavku druženja te nismo razmenili ni par reči, ali tako je to na ovakvim skupljanjima, dosta ljudi i tema, manjak vremena...). Obilazak redakcije, hmmm, "obilazak" je možda neadekvatna reč obzirom da smo većim delom vremena stajali dok je VojaM elaborirao zanimljive detalje i događaje. Utisak je da ekipa koja tamo radi ima i duha i klikere što se i vidi iz časopisa koji prave.
Sledeća destinacija je bila, kao što to neumitno mora biti, kafana. Pojavili su se još i Iris, Rocker, Chivan i Bojan i ostatak vremena je protekao u priči, iću, piću, druženju i nadasve prijatnoj atmosferi.
Zaista lepo potrošen dan pogotovo što mi je bilo potrebno da se malo rasteretim briga o poslu - strike that, no mention of word business - continue...
Ali, došlo je vreme da se pođe kući i u 7 o klok autobus prevoznika "čije ime neće biti spomenuto jer ne želim da ga reklamiran na bilo koji način" krenuo je ka Loznici, ali ovaj put nisam mogao da spavam, bila je gužva, a sa razglasa se se orili veseli zvuci selo-tejpa što se popravilo tek od Šapca kad smo počeli da uživamo u starom domaćem roku. Preostale dve pripovetke služile su za ubijanje vremena te sam i ovaj deo današnje avanture uspešno prebrodio. Povratak kući - podnošljiv.
Sumirano, sve je bilo OK i drago mi je što nisam propustio priliku da upoznam zanimljive ljude (sa kojima može recimo da se diskutuje o win vs. lin temama bez da padne krv). Do nekog sledećeg druženja...

GNUčionica III - shell I?

2008-12-07T02:04:00.001+01:00

Dragi moji i drage moje, prvo izvinjenje na otezanju i zabušavanju. Pakleni mesec je prošao i polako se vraćam u normalne tokove pa tako stiže i novo izdanje GNUčionice. Za one koji su zaboravili čemu sve ovo, poenta je da se apsolutnim početnicima pojasne neke osnove GNU/Linux sistema bez ulaska u preterano detaljisanje ili da se poteže terminologija koja sama po sebi zahteva objašnjenje. I dalje nećemo žvakati materiju praveći tutorijale koje samo treba progutati, već idemo principom da se korisnik maksimalno angažuje, a da mu se ovde daju samo adekvatne smernice.
Dakle, nastavljamo. Vaš sistem je instaliran, ali ne radi kako treba ili su potrebna podešavanja koja je nemoguće obaviti upotrebom GUI (graphical user interface - grafičko korisničko okruženje). Saveti koje dobijate neminovno će vas dovesti u dodir sa konzolom. Opet malo istorije. Konzola ili terminal vuče svoje poreklo od prvih *nix sistema koji nisu imali pomenuti GUI već je korisnik komunicirao sa programima i sistemom koristeći CLI (command line interface - okruženje komandne linije). Jednostavnije, korisnik je kucao šta želi da radi i kako, a sistem je to interpretirao i izvršavao. Ovakav način rada zadržao se do danas iz više razloga. Iako možda zvuči čudno, CLI ima dosta prednosti nad GUI pristupom, naravno, za malo naprednije korisnike. Sa druge strane, na linux sistemima, GUI je samo produžetak ili nadogradnja osnovnog (konzolnog) korisničkog okruženja. Da ne trebimo previše, početnicima je dovoljno da znaju i razumeju da se u ulazak srž sistema, njegovo administriranje i održavanje najbolje, najefikasnije i najjednostavnije obavlja upravo preko konzole i da to nije ništa strašno već da samo iziskuje da se nauče neke osnovne stvari. Za one koje interesuje malo detaljnije šta je šta u ovoj temi neka pogledaju sledeće linkove: *nix shell, linux shell, terminal emulator.

U konzoli možete da se nađete na dva načina. U prvom slučaju vaš sistem nije uspešno podigao GUI i vi ste zaglavljeni u crnilu komandne linije, a u drugom slučaju morate da obavite određene poslove koristeći CLI i neki od programa za emulaciju terminala na linuxu. Pomenuti poslovi su najčešće editovanje (izmena) postojećih konfiguracionih fajlova ili izvršavanje određene komande ili više njih.
U svakom slučaju da bi uspešno odradili sve zadatke potrebno je naučiti neke osnove rada u komandnoj liniji, a pošto je internet pun lepih uputstava i tutorijala (kao recimo ovaj) ovde ćemo pomenuti samo onoliko koliko je potrebno da se snađete u novoj sredini.
Prvo što morate da znate je "ko ste" tj. kolika ovlašćenja imate na sistemu. root (administrator) ima sva prava (izmena fajlova ili pokretanje komandi), a običan korisnik ne. Većina podešavanja se obavlja kao root korisnik stoga prvo pogledajte kako se završava odzivni znak konzole.
$ - vi ste običan korisnik
# - vi ste root korisnik
Takođe možete ukucati komandu whoami (u daljem textu komande će biti iskošene) koja će vam reći istu stvar. Znači, ukoliko naletite na savet da uradite
# neka_komanda --neka_opcija
prvo proverite da li imate root ovlašćenja. Administratorska ovlašćenja možete preuzeti na nekoliko načina. Najčešće se to izvodi komandom su posle koje sledi unos root lozinke (neće biti nikakve indikacije tj. kucate "na slepo") i ukoliko je sve OK dobijate # odzivni znak. Drugi popularan metod je sudo (super user do) što će reći da se pojedinim korisnicima pod određenim uslovima dozvoljava izvršavanje administratorskih zadataka. Nakon komande sudo sledi unos šifre korisnika kome su data ta posebna prava. U slučaju da je potrebno da se prijavite na sistem kao običan ili root korisnik možete to izvesti komandom login nakon čega ide prvo korisničko ime (username), a nakon ENTER-a i šifra (password).
Par napomena vezanih za unos komandi i opcija, parametara ili svičeva. Pre svega, linux je case-sensitive što će reći da je veličina ipak bitna :) "m" i "M" nije isto! Komande i parametri se uvek pišu malim slovima, mada pisane skripte i nazivi fajlova i foldera mogu da budu i sa velikim slovima. Nakon neuspešno izvršene komande obavezno bude i poruka o grešci, dok uspešno izvršena komanda ne mora proizvesti vidljiv efekat.
Nakon što smo ustanovili kako da pravilno unosimo komande u konzoli i da saznamo i promenimo "ko smo", vreme je da naučimo i "gde smo" tj. kako da se krećemo kroz sistem datoteka i vršimo izmene na potrebnim mestima. Svakako je najbitnija komanda cd kojom vršimo promenu tekućeg direktorijuma. Da proverimo gde se nalazimo trenutno možemo da upotrebimo pwd i dobićemo odgovor koji liči na:
$pwd
/home/goran
Ovo nam govori da smo trenutno u folderu korisnika pod imenom goran. Home direktorijum korisnika ima specijalni karakter ~ pa će nas komanda
$cd ~
u svakom momentu vratiti u njega.
Za ulazak u određeni direktorijum koristimo
$cd ime_direktorijuma
a možemo da navedemo i celu putanju u koju želimo da se prebacimo, recimo
$cd /usr/src/linux
Za povratak u jedan direktorijum naviše koristimo
$cd .. (dve tačke)
Svakako je korisno znati kako se može napraviti folder na sistemu. U tu svrhu koristimo
$mkdir ime_direktorijuma
ali nemojte zaboraviti da ste u mogućnosti da pravite foldere samo u onim delovima sistema u kojima imate ovlašćenja.
Da biste pregledali neki fajl možete upotrebiti cat ili less programe na sledeći način
$cat ime_fajla
$less ime_fajla
A ukoliko morate da promenite sadržaj neke datoteke koristite sledeću sintaksu
$program ime_fajla
pri čemu imajte na umu da program pokrenete pod onim nalogom koji će imati mogućnost da sačuva izmenjeni sadržaj. Nemarno nisam naveo neki određeni program za editovanje fajlova zato što je njihov broj zaista veliki i različite distribucije podrazumevano isporučuju različite editore.
Nemojte zaboraviti i pomoć koju u svakom momentu možete iskoristiti
$man ime_komande (iz man se izlazi pritiskom na taster q)
će vam saopštiti čemu program služi i kako se koristi. Komande za naprednije manipulisanje datotekama:
cp - kopiranje
mv - premeštanje (promena imena)
ili operatori za redirekciju izlaza ili ulaza komandi prevazilaze okvire ovog texta i na vama je da se sa njima upoznate.
Celom ovom pričom nismo čak ni zagrebali po mogućnostima koje linux shell ima, a vi ne morate da ih koristite ukoliko ne želite i ukoliko postoji adekvatan GUI alat. Svakako je korisno znati makar ove osnovne pojmove kako biste bili u mogućnosti da sami sebi rešite probleme upotrebljavajući online uputstva koja zahtevaju rad u konzoli.

Toliko za sada, sledeći put GNUčionica će obraditi instalaciju GNU/Linux sistema, a ako vam se čini da je to trebalo da ide pre svega, pa... možda vas sledeće izdanje razuveri.

Uživajte u slobodi!

Yugo resurrection

2008-11-28T09:29:00.002+01:00

Vratio se da me proganja.

Kažu ljudi "Kupujmo domaće" ili "Uzmi Yuga, njega je lako održavati". Da, to je tačno, delovi za Yuga su jeftini i mogu da se nađu u kanalu, ali ono što svi smetnu sa uma jeste činjenica da ovom autu treba više pažnje od bebe u inkubatoru (daleko bilo).
Taman sam završio sa promenom motora kad se ispostavi da automat za paljenje ne radi kako treba. To je uzrokovalo povećano trošenje akumulatora koji sada jedva ima snage da upali auto kad je toplo. Sa ovim hladnim vremenom došli su novi problemi pošto se nekako sjebala i sajla od sauga pa ni on ne vrši svoju funkciju. Ko poseduje benzinac može da zamisli kako je nezgodno upaliti auto bez sauga, a ko nema auto to mu dođe kao da pokušavate da istovarite tovar peska - pincetom. I kakve veze cela ova peripetija oko paljenja i hladnog vremena ima sa tim što mi ne radi zadnja pozicija mogu samo da nagađam jer konačno dolazimo do suštine. Ja nemam pojma auto mehaniku. Totalni duduk. Totalni i apsolutni. Da se razumemo, znam ja šta je SUS motor i mogao bih vrlo detaljno da vam opričam princip rada benzinskog, dizel pa čak i wankel motora, ali kad treba da se uzme ključ u ruke i nešto popravi - blokada.
U principu nije me nikad preterano interesovalo da se sa tim natežem pošto sam kontao da postoje automehaničari, a to su ljudi koji vam održavaju auto da vi ne biste morali. Problem je samo što kad imate Yuga on više vremena provede kod tih čika nego što vrši svoju funkciju i tako obara tezu sa početka posta da je pomenuta nesreća jeftina za državanje. "Japanci imaju skupe rezervne delove!!!" Aha, a taj deo ti treba jednom u 2 godine i košta 100EUR, a na gomilu neestetike i nefunkcionalnosti pod nazivom Yugo sedmično treba u proseku oko 500 din da bi sve kako-tako radilo... Do the math...
Drago mi je što će zastavu da preuzme Fiat i što više nema nacionalne klase...
A mog Yuga neću prodavati, ne još. Pošto se više ne proizvode za par godina će postati raritet i cene rezervnih delova ima da odu u nebesa, a ako još naleti neki patetično-nostalgični ljubitelj postkomunističkog statusnog simbola biće i ekstraprofita.
Ono što sigurno znam to je da moj sledeći auto neće biti domaće proizvodnje, pa makar se vozio autobusom.

ringe bloge-r-aja

2008-11-16T08:43:00.003+01:00

Ja video kod Walker-a pa se uhvatio u kolo :)
Za učestvovanje u igri je potrebno dograbiti najbližu vam knjigu i iz nje napisati petu rečenicu sa 56. strane. Dakle:

Sada mirnije govori.

1. Zgrabite najbližu knjigu
2. Okrenite stranu 56
3. Pronađite petu rečenicu
4. Napišite unos s tom rečenicom i pravilima igre.

Blesava rečenica... Trenutno čitam "Znak serafima" Džona Saka pa mi je to bilo najbliže. Inače, knjiga je bled pokušaj rimejka Umbertovog dela "Ime ruže".

Pucanje

2008-11-15T09:59:00.004+01:00

Pucanje (pucati) je reč sa mnogo značenja i u zavisnosti kako je upotrebite može da ima pozitivne ili negativne konotacije. Vrlo je česta kod mlađih (a bogami i starijih) generacija kao opis nečijeg mentalnog ili duševnog stanja. To vam je ono čuveno - e jesi puk'o (ili prso ili prsko i sl.) kao lajsna ili đevđir ili __________ (upisati omiljeni termin).
Sledi nekoliko praktičnih primera iz bliže prošlosti u kojima ću upotrebiti ovu glagolsku imenicu(?).

- Prošle subote su dvojica mojih drugara odlučili da promene svoj status i da se ubuduće zovu oženjeni! Na jednom od događaja je bilo i pucanja! Želim im sve najlepše u budućem bračnom životu. I ne pitajte kako sam uspeo da ispoštujem oba dešavanja...
- Po prvi put u svom vozačkom stažu sam uspeo da zakačim tuđ auto te sam na naknadu štete puk'o 120EUR. Bilo, ne ponovilo se. Samo ću reći da od sada uvek izađem iz auta da proverim da se neko nije slučajno parkirao iza mene, a ja treba da izađem u rikverc, a noć je... a meni je prljavo zadnje staklo...
- Na sve to mi je stigla i kazna za neispravnu parkirnu kočnicu i izduvnu granu (po narodski - auspuh) pa ću i tu da puknem 5.000 din ili da odrobijam nekih 10 dana... primamljivo...
- Na poslovnom planu su povučeni potezi da se spreči da biznis pukne pa je time moje slobodno vreme drastično redukovano... iskreno i bio sam se ulenjio kao lenjivac koji lenčari po ceo dan.
- Tendencija pucanja (u finansijskom smislu) se nastavlja najavljenom proslavom 18-og rođendana kod rođaka i ispraćajem u bližem komšiluku.
- Puk'o sam (u svakom smislu) kao __________ (upisati omiljeni termin).

Kao što vidite višenamenska i zaista korisna reč. Skoro kao fuck (link je ka tekstu, ali nisam baš siguran da li je George Carlin autor, čak vidim da je ovo pripisano velikom broju različitih osoba).

Ostajte čitavi!!!

Apdejt od četir' dana

2008-10-31T10:00:00.009+01:00

Došlo doba da se uradi update (ažuriranje) Arch linuxa koga, sa zadovoljstvom, koristim na kućnoj mašini još od juna meseca ove godine. Radio sam ja te apdejtove i ranije u par navrata pošto je Arch rolling release distro (tj. redovno se objavljuju novije verzije paketa koje treba instalirati na sistem sa online repoa), ali sam u tu svrhu morao komp da vučem na posao kako bih iskoristio ADSL priključak. Sve ovo iz razloga što sam kod kuće imao wireless pristup internetu koji sam plaćao po protoku, tačnije, 2GB protoka sam plaćao 1.800 din sa PDV (a verujem da niste svesni koliko brzo može da se potroši 2GB samo pri surfu). Možda je mnogo i nepovoljno, ali to je bila jedina opcija koja je radila kako treba (razdaljina od mene do AP-a je 10km).
No dobro, bilo pa prošlo. Od pre par dana korisnik sam drugog provajdera koji nudi FLAT tarifu 256/64 za 900 din mesečno sa PDV. Znao sam da prelazim sa konja na magarca, ali ovaj mago jede plast sena mesečno dok sam konja hranio kavijarom, pa sam spremno dočekao povremene ispade sa mreže, nemanje neta i očajan protok.
I da ne dužim više sa uvodom, u utorak prepodne odlučim ja da započnem proces ažuriranja, skok u konzolu, uklonim instalirani KDEmod (pošto je default sada KDEmod4, a meni se ne prelazi još morao sam ovako da bih posle instalirao legacy KDEmod od nule sa novih repoa), zatim jedan "pacman -Syu" koji me obavesti da me čeka ukupno 580MB raznoraznih paketa za download. OK, ostavim to sve lepo da se skida, a ja se spremim i odem na posao računajući da će me uveče sačekati apdejtovan sistem... Al' ne lezi vraže... Ne, nije to što mislite, nije net napravio problem. Problem je bio moj ujak koji je "pozajmio" produžni kabal koji služi za napajanje rutera na potkrovlju tako da me po povratku sa posla sačekao... pa, ništa me nije sačekalo... Što je najgore nisam mogao da nastavim download pošto je bilo nemoguće po mraku nameštati taj produžni kabal. Dobro, puštam "Žitije Brajanovo" i odlazim na spavanje.
Sreda. Prepodne. System is up and running. Day 2 updating Arch linux. Remaining download 380MB. Scenario isti, odlazim na posao sa nadom da će me po povratku sačekati apdejtovan sistem... Al' ne lezi vraže... Ne, nije to što mislite, nije ujak navraćao danas, već je update stao na 90MB do kraja (šta je konkretno razlog, nisam siguran, ali tipujem na net). Dobro, po onoj narodnoj "Jutro je pametnije od večeri" ostavljam tih nepunih stotinjak MB za jutranju kafu.
Day 3. Early morning. Hot, black, serbian coffe (mada se ne bih bunio ni da je bila samo vruća crna srbijanka :D) i naravno - nemam net. Skakućem po kući da izbacim negativnu energiju iz sebe i pokušavam da skrenem misli na neke vedrije teme. U međuvremenu ISP odlučuje da me ipak snabde uslugom koju sam platio i download ponovo kreće. 11 sati je momenat kada treba da napustim kuću kako bih na vreme stigao na autobusku stanicu i ja u 11:02 pogledom ispraćam poslednji skinuti megabajt i pacman (arch-ov menadžer paketa) koji me pozdravlja gomilom poruka o tome kako ne može da završi započeti update zbog kojekakvih sukoba fajlova i bla bla bla... Odlazim na posao i u toku dana pretragom Arch bbs-a pronalazim rešenje problema sa updateom. Povratak kući, sređujem zezanciju sa fajlovima i konačno uspešno završavam update sistema. Jeeeee!!! Još samo da instaliram KDEmod i skoro da je gotovo :) Ostao sam do 1 sat po ponoći instalirajući potrebne programe.
Za petak ujutro ostalo je još par manje bitnih stavki za instalaciju i finalno podešavanje izgleda i funkcionalnosti okruženja i time je ovaj maratonski update završen.
Za kraj vas častim sa haosom svog desktopa, morate priznati da je vredno muke :)

Svi junaci nikom ponikoše

2008-10-23T10:12:00.003+02:00

Evo još jedan od onih postova koji za cilj imaju da posetioce ovog bloga informišu o trenutnom stanju autora, aktuelnim dešavanjima i planovima za naredni period.
Dakle, trenutno sam na bolovanju :( i ne bih to ni pominjao da ne moram da vam se "pohvalim" jučerašnjim herojstvom. Radi se o maloj intervenciji kod oralnog hirurga koja je trebalo da me spasi od budućih problema sa granulomom koji me mučio u zadnjih mesec dana (o tome vam nisam pisao iz razloga zauzetosti i želje da ne budem patetičan). Nego, da se vratim na temu, pomenuta intervencija je ujedno i prvi put da moram da legnem "pod nož". I pored svih priča kako je cela procedura bezbolna i minimalno neugodna, ja sam uspeo da sebi nabijem neke tripove u glavu (a šta drugo da čovek radi dok ubija vreme u čekaonici?) jer, kao što znamo, u strahu su velike oči.
I šta se desi? Kad mi je doktor dao lokalnu anesteziju (možda malo jaču od one obične zubarske) ja dobijem reakciju, skoro sigurno autosugestivnu, praćenu mučninom i znojenjem. Sestra me je povratila tako što me je naterala da jako udahnem držeći mi neko parče gaze natopljeno nepoznatom tečnošću ispod nosa (šta li je to bilo?). Bruka... Sreća pa je medicinski tim bio skroz cool i uz malo tetošenja nastavili smo sa poslom. Operacija uspešna, pacijentu promeniti pelene :) Posledice su minorne i sastoje se od blagih bolova uzrokovanih samom ranom na desnima i otokom na licu (sada ga ima za još jednu glavu :D).
Toliko o tome, od ostalih zanimljivosti mogu da izdvojim prelazak na novog wireless provajdera. Ovaj novi je svakako lošiji i sporiji (256/64), ali ima jednu prednost nad starim (koji je od sada rezerva), a to je FLAT tarifa od 900din mesečno i ja konačno mogu da redovno održavam svoj Arch linux bez da vučem mašinu na posao na kome imam ADSL. U pripremi je recenzija Puppy linuxa za SK (if they choose to accept it), radim na novom tekstu za GNUčionicu koji će se baviti konzolom, a započeo sam i temu koja sadrži jednostavna objašnjenja linux termina na forumu SK. Nigde nisam naišao na nešto slično pa kontam da je korisno imati takvu temu obzirom da je početnicima terminologija linuxa nepoznata (kao što je meni bila), a opet neophodna za uspešno snalaženje u novim prostranstvima...

Toliko za sada, ostajte zdravo!

GNUčionica II - Help, man?

2008-10-14T23:54:00.001+02:00

Poneseni željom za konkvistadorskim istraživanjem novih teritorija i ispunjeni osećanjem neukrotivog entuzijazma, nakon što ste pročitali prvu GNUčionicu, pokrenuli ste sa nekog Live diska svoj prvi Linux distro (GNU/linux distribucija od milošte).
Ovde priča može da krene u dva toka. Prvi, za koji je potrebno neuporedivo manji broj reči, sastoji se u uspešnom podizanju grafičkog okruženja (u GNOME, KDE ili nekoj drugoj varijanti). Sve radi na prvu i posle par klikova po novom vizuelnom doživljaju postajete okoreli zagovornik FLOSS-a i kačite sliku Linusa Torvaldsa pored ikone sveca koji se štuje u vašem domu. You lucky, lucky bastard...
Za one manje srećne pišem ovaj post.
Prvo da razjasnimo nešto. Ukoliko ne volite da čitate poželjno je da imate debeo buđelar, jer iako je linux free, podrška za njega ne mora da bude. Shvatite da zavisite od developera da napišu kvalitetnu dokumentaciju ili od naprednih korisnika i gurua *nix-like sistema da vam daju kvalitetne odgovore. Shvatite to i budite zahvalni jer oni najčešće nisu plaćeni da pomažu drugima. Rade to iz čistog entuzijazma. Stoga, najbolja politika je "u se' i u svoje kljuse", a kad zagusti - pitajte, ali ne zloupotrebljavajte!
Dakle, šta raditi kad negde zapnete u linuxu?
Pre svega, pažljivo čitajte uputstva koja vam sistem saopštava. Nije redak slučaj da se u tim porukama već nalazi rešenje problema, a ukoliko ponuđeni saveti zakažu, pređite na isčitavanje dokumentacije.
Help samog programa koji pravi problem može biti izvor korisnih informacija, kao i /usr/doc/* i /usr/share/doc/* folderi.
Takođe, veoma korisna komanda bi bila "man" (bez navodnika) praćena imenom programa. Ovo će vam dati uvid u pravilnu sintaksu programa i moguće parametre koje možete upotrebiti.

Auuu, sad sam tek shvatio da vi novaci nemate pojma šta je to konzola... tj, terminal... tačnije emulator terminala... Pa, za sada samo treba da znate da je to mesto gde se kucaju komande i da se pokreće preko ikonice pod nazivom Konsole, Terminal, XTerm, rxvt ili slično. Sledeća GNUčionica biće posvećena ovoj crnoj rupi koja guta sve što korisnik napiše.

Ukoliko budete blagosloveni funkcionalnom internet konekcijom na konju ste. Za većinu problema rešenje i gomila dokumentacije može da se nađe i online, na sajtovima distribucija ili programa, wiki stranama, mail listama, usenet ili google grupama, kanalima IRC servera... stoga, google u šake i pretražujte.
Postoji još jedan online resurs za pomoć i namerno ga ostavljam za kraj kako bih što bolje elaborirao najefikasniji način upotrebe istog. Naravno, u pitanju su forumi, online zajednice okupljene oko istog distroa ili generalno linuxa. Ovde je nabitnije da shvatite da kvalitet i količina odgovora koji dobijate zavisi isključivo i samo od vas. Pročitajte prvo kako pametno postavljati pitanja i stvari bi trebalo da vam budu jasne. E sad, pošto sam siguran da nećete pročitati kad vidite koliki je text na linku, sledi sažetak.
Pre svega gledajte gde postavljate pitanje, tj. ispoštujte forum i njegove sobe i postujte u onom delu koji se tiče problema. Ukoliko niste sigurni gde bi tačno trebalo da ide vaše pitanje potražite sekciju za početnike ili nove članove.
Čitko i jasno opišite problem, kako i kad se manifestuje, postupke koje izvodite pre, u toku i posle manifestacije problema. Nemojte preterivati u opisivanju, velike postove je teško čitati, pišite koncizno i precizno, ako nekome nešto bude nejasno - pitaće vas.
Obavezno navedite šta ste pre postavljanja teme ili pitanja pokušali da uradite da rešite problem.
Ukoliko ste pročitali dati vam link i ostatak mog pisanija i držali se postavljenih teza, vrlo je verovatno da ćete imati konstruktivnu i plodonosnu diskusiju, a ako odgovor izostaje, pa, sačekajte malo, možda se niko nije susreo sa takvim problemom, možda su ljudi opterećeni obavezama, a možda ipak treba da pročitate onaj tekst za koji sam dao link.
Nikako, ni u kom slučaju, nikada nemojte da tvrdoglavo smatrate, diskreditujete, omalovažavate, zahtevate ili, ne daj Bože, nešto naređujete. Zajednici okupljenoj oko slobodnog softvera je u suštinu usađena antipatija ka autoritativnim stavovima i osobama. Za kraj evo par tema sa domaćih forumima koje mogu da budu dobar reper kako treba posavljati pitanja i komunicirati sa zajednicom
- Pripreme za prelazak na GNU/Linux sa Linuxo foruma
- Prelazak sa Windows-a na linux sa SK foruma (od posta broj 11)
Ima toga još, ali ove dve su mi u najsvežijem sećanju...

Kao što se vidi iz cele priče, pomoć za eventualne probleme na linuxu može da se nađe na mnogo načina i na mnogo mesta. Koliki uspeh ćete u potrazi imati u najvećoj meri zavisi od vas. Kao što sam i rekao tema sledeće GNUčionice biće famozna konzola i time ćemo sa teorijskih lamentovanja preći na prljanje ruku :)

Pismenos je opasnos i druge pripovetke

2008-10-04T23:59:00.011+02:00

Postoji na forumu SK jedna lepa tema o jeziku i pravilnom pisanju čiji naslov ovom prilikom kradem tj. parafraziram. Pisaše (pisahu?) je ljudi koji možda nemaju formalno znanje o gramatici ili lingvistici ili nečemu sličnom, ali imaju sluha i pameti da znaju šta i kako treba pisati.
Svedok sam, a i vi ste sigurno, najezdi, pretežno mlađih, korisnika interneta koji su uspešno zamenili svoj jezik za neku osakaćenu i debilnu (jeste, dobro ste pročitali - DEBILNU) vrstu pisanja prilikom online komunikacije, zbog čega, mukom nateran, pišem ove redove.
Nisam stručnjak za jezik i nikome ne želim da solim pamet (pre par dana sam pokušao na SK forumu da povedem raspravu o tome, beše to uzaludan trošak vremena i živaca), ali smatram jednim od manira lepog ponašanja i kulturnog ophođenja prema drugima, pisati na srpskom jeziku, bilo (ćelavom) latinicom ili ćirilicom, tako da vas drugi mogu razumeti bez potrebe da dešifruju mešavinu tri jezika bez ikakvog pravila.
Mislim da nije strašno ako čovek napravi lapsus, ili ne zna kako se nešto piše. I ja često odvalim neku glupost, ali kad god sam u mogućnosti, pitam one koji znaju kako je pravilno napisati, strašno je kad ne znaš, ne želiš da naučiš i još se ljutiš ako ti neko skrene pažnju na to.
Kako reagujete kad vidite reči kao što su "pochetak", "shuma", "pozzz", "kuc@", "bwe" i još gomila sličnih? Vrhunac je kad sam naleteo na "pomocj"!? Ne mogu da verujem da neko može napisati ovako nešto pored "ć" i "ћ"... Strašno... U čemu je problem? Naši mlađani hakeri ne znaju da podese drugi raspored tastature osim window$ovog default-nog? Misle da je to "cool"?
Ali dobro, što bih se ja pravio pametan i jurišao na vetrenjače kad imam mnogo suptilnije rešenje. Jednostavno ću da ignorišem takve postove i mirna Bačka. Neću više da se smaram sa tom temom. Rekao sam šta mi je na umu i idemo dalje...

Možda ste primetili dva nova linka pod kategorijom "Objavljeno u SK", a ako niste evo vas ja ovim putem diskretno obaveštavam o tom događaju :)
GNUčionica je i dalje u pripremi, pošto je jedino vreme kad mogu da pišem vikend malo je gužvavo. Trenutno pored nje pišem i još jedan text za SK, a i blog sam pomalo zapostavio obzirom na količinu dešavanja. Jesam li vam rekao da je Yugo dobio drugi motor? Konačno mogu da vozim bez kreativne upotrebe inercije što je prethodna "inačica" mog primerka nacionalne klase zahtevala (pod kreativnom upotrebom inercije podrazumevam zaletanje pred usponima).