Jedan tvit

Mislim da je bolje slušati srce i izgubiti razum nego obrnuto...

— Goran Stričić (@GoranSTX) January 22, 2013

Sasvim posebna obična ljubavna priča

Kakvu se sto puta čuli ili čitali. Obična jer se dešava stalno, posebna jer je moja. I kratka je. Stane u jednu prosto-proširenu rečenicu. Voleo sam je, ona je pokušala da voli mene, ali je ipak više volela njega koji je bio sa onom. I tu je kraj. Moglo bi se reći sretan kraj, ali kako za koga. Onoj sigurno nije. Nije ni meni. Njima jeste.

Ali ja sam ipak sretan jednim delom. Zbog nje. Nikada mi nije davala lažnu nadu, i nikada nije krila da je nešto koči, iako mi nikad nije rekla šta. Čekala ga je. Kao što sam ja čekao nju. Dočekala ga je. Ja nju nisam. Sada sam sretan jer verujem da je sretna. I nisam ljut na nju. Nada je ostala. Nada u to da ljubav na kraju ipak pobedi i da je pravedna, da ne gleda ko je ko, nego da zaista spoji one koji to zaslužuju.

Naučio sam dosta iz ove priče, na težak način. Pišem ovo zato što mi je lakše kada deo osećanja pretočim u reči. Jedan sasvim mali deo. Previše ih je za pisanje, a nisam ni blizu toliko vičan da sročim ono što jedino urlik može da artikuliše. I sada opet čekam. Neku kao nju. I nadam se, jer to je sve što mi je od nje ostalo.

Balada za kraj...

Voleo sam je. Iskreno. Čisto. Od prvog momenta kada sam je video. Nisam imao ni jedan trenutak u kome bih posumnjao da nije tako. Bio sam dobar, nežan, opušten, divan jednom rečju, sama mi je rekla. Tada sam znao da nešto nije u redu. Nikada mi nije rekla šta. Saznao sam sam.

Nisam je izgubio zato što je nikad nisam ni imao. Ne žalim što je nemam, niti što sam toliko vremena potrošio u nadi, čekanju, strpljenju, željama. Ipak, ne mogu da ne budem tužan što više neću biti razlog osmeha na njenom licu. Što me više neće pogledati. Što neću osetiti onaj nemir dok mi prilazi glave blago pognute, da sakrije osmeh iskvaren senkom sudbine...

Nije prva, nije ni poslednja, ali je sada tu, još uvek, šeta se mračnim katakombama moje duše. I donosi svetlo. I znanje da nije sve bilo uzalud. Podseća me da imam snage, da ne odustajem, da ne gubim nadu. Isto sam i ja govorio njoj kada sam video koliko je guši ono što zna, a ne može da mi kaže.

Vreme leči sve. U pravu su, ali vreme nama dato nije beskrajno, ostaje samo da se vidi da li je dovoljno. Nije mi drago što se osećam ovako, iako ne žalim zbog toga, jer znam da volim i znam da volim. Čovek sam zbog toga.

...

Knjige, deco moja...

Ovo je jedna sasvim obična životna priča koja nema mnogo smisla niti nekog dubljeg značenja, ali koju jednostavno ne mogu da ne podelim sa vascijelom civilizacijom. Ovom, a i nekom koja će u budućnosti roviti po našoj zaostavštini i nazivati to arheologijom.

Počelo je pre 7 do 8 dana jednom jednostavnim činom gubljenja ključeva. Običnih, sa nekim duguljastim priveskom. Od kuće i radnje. Imam neku rutinu sa ovim predmetima i retko mi se desi da ih ne nađem na mestu na kome bi se to očekivalo. No, kako god, tog dana oni ne biše na mestu unapred određenom. Nisam se uspaničio pošto mi ključ od kuće i nije nešto potreban, a od radnje imam duplikat pa sam i odložio potragu za nestalim predmetima. Tokom dana pade mi na pamet da sam u jednoj mnogo dobroj knjizi naišao na teoriju koja propagira univerzalnu povezanost svih stvari te sam odlučio istu staviti na probu. Ceo princip se sveo na potragu za ključevima koji bi podrazumevali aktivan rad na - nečemu drugom.

Nakon nekoliko dana mogu sa zadovoljstvom da potvrdim da holistički princip u životu savršeno radi i da su ključevi nađeni tokom rutinske operacije vezivanja pojasa... Veliko hvala pioniru Dirku Džentliju na primeru i neumornom radu i radujem se novim dešavanjima u životu koji će pokazati kako je sve na ovom svetu u stvari međusobno povezano i zavisno. Sve. SVE. SVE! SVEEEE!!!!

...

YES! WE'RE ALL INDIVIDUALS!

I malo šta je u životu tačno kao naslov ovog posta. Svi smo mi posebni, pojedinačni, unikatni i neponovljivi. Ne rađamo se, ne živimo i ne umiremo na isti način. Fuck! Nismo čak ni napravljeni na isti način! Različite su nam istorije, iskustva, interesovanja, ideje, izazovi, predispozicije, sposobnosti, osećanja, želje, mogućnosti... Nećete naći dve osobe na ovom svetu koje su makar i približno slične u svim aspektima i upravo iz tog razloga najveća greška koju neko može da napravi jeste da se poredi i upoređuje sa drugim ljudima.

Jedino merilo vašeg uspeha možete da budete samo vi sami. Ukoliko ste dovoljno pametni da ne smišljate izgovore onda je osećaj o sopstvenom uspehu taj koji će vam reći da li ste mogli više ili ne... Težak je to metod, ali drugi ne postoji.

I po ko zna koji put ću ponoviti još jednu veliku istinu - učite iz neuspeha. Gorka je to lekcija, ali delotvorna, ako znate da je iskoristite. A dok zurite u lice neuspeha jedina misao koja može da vam olakša nelagodu ukoliko je zaista tačna jeste: dao sam sve od sebe...