GNUčionica IV - Installalalacija

Do sada smo napravili korake u GNU/Linux svet da vidimo da li to leži ili ne vašem kompu i vama. Ukoliko dođete do zaključka da svet open source-a nije za vas zahvaljujem se na druženju i nastavite sa korišćenjem propriatery OS-ova i aplikacija i naravno poštujte tuđ rad i muku i platite licencu.
Oni koje je svet linuxa privukao verovatno će poželeti da intenziviraju korišćenje ovog sistema kao i da povećaju znanje o njemu, a to će najlakše učiniti ukoliko instaliraju linux na svoj komp i počnu da ga koriste svakodnevno. I za vas važi da poštujete tuđ rad i muku i pomognete FLOSS kako i koliko god možete (o čemu ćemo u posebnom tekstu).
Ukoliko se pitate zašto instalacija nije bila predmet neke ranije GNUčionice odgovor je zato što nije bilo potrebe. GNU/Linux operativni sistem zahvaljujući svojoj fleksibilnosti može da bude vrlo funkcionalan i bez instalacije tako da je za početnike kojima se i obraćam najbolja varijanta testiranje upotrebom neke live distribucije. Većina live distroa ima i mogućnost da čuva promene urađene na sistemu tako da je ovo vrlo bezbolan način upotrebe sistema, ali ako želite da vidite punu snagu linuxa, instalacija je neminovna.
Već dugo vremena distribucije koje teže desktop korisnicima imaju grafičke programe za instalaciju bilo da se oni pokreću iz live sesija ili preko odgovarajućih startup opcija, dok one "ozbiljnije" možda vizuelno nisu privlačne ili se instaliraju iz konzole, ali zajedničko za sve njih je da su sigurno dobro dokumentovane i objašnjene stoga pre instalacije konsultujete (ili još bolje odštampajte) dostupnu literaturu (bilo sa samog diska bilo online).
Bez obzira na tip distroa koji želite da istalirate ili na to koji način instalacije se upotrebljava sve se svede na par (jednostavnih?) koraka (moguće i vrlo verovatno ne ovim redosledom).

1. Izbor lokacije za instalaciju

Linuxu su za pravilan i nesmetan rad potrebne najmanje dve particije (dobro, nisu baš, ali ovo je najsigurnija varijanta). Jedna particija koja se naziva sistemska, korena ili root particija (obeležava se sa kosom crtom / koja se naziva slash ili forward slash) i jedna swap particija koja ima ulogu pagefile-a tj. dodatne memorije (virtuelna memorija). Veličina swap particije bi trebala da bude oko 1 GB (za sisteme sa manje od 256MB poželjno i više), a formatiraćete je u linux swap fajlsistem i svaki linux će je automatski prepoznati i upotrebljavati.
Root particija (ne mešati sa pojmom root korisnik) može da se formatira u nekoliko različitih fajl sistema kao što su ext2, ext3, RaiserFS... a njena veličina zavisi od više faktora. Ukoliko planirate samo root i swap particiju onda bi root trebalo da bude veći pošto će se u okviru njega nalaziti i /home direktorijum korisnika (tj. korisnički podaci) i tada ne bi trebalo da bude manja od 20GB. Ukoliko /home stavljate na posebnu particiju onda za sam sistem ostavite oko 10-ak GB što je minimum za nesmetan rad.
I na samom početku instalacije mnogi zapnu jer nisu upoznati sa "rečnikom" linuxa. Idemo ukratko (da ne bi preterano detaljno ulazili materiju, koga zanima sam će naučiti): na linuxu nemate direktan pristup fizičkim diskovima (u skladu sa "sve je fajl" filozofijom) nego se particije na hard disku obeležavaju po vrsti diska i redosledu.
/dev/sda je prvi disk (primary master)
/dev/sdb je drugi disk (primary slave)
dev/sdc je ... shvatili ste... (secondary master)
Particije na nekom disku se obeležavaju kao
/dev/sda1 - prva primarna particija
/dev/sda2 - druga primarna particija
/dev/sda3 - treća ....
/dev/sda5 - prva logička particija
/dev/sda6 - druga logička particija
/dev/sda7 - ... nije teško, zar ne?
Ovde treba napomenuti da na jednom hard disku mora postojati makar jedna primarna particija u okviru koje je moguće napraviti 4 logičke particije. Ovo može da zbuni jer mnogi očekuju redosled na koji su navikli u winu (C, D, E) dok na linuxu to može da izgleda kao (sda1, sda5, sda6 - jedna primarna i dve logičke) ili pak sda1, sda2, sda5 (dve primarne i jedna logička). Stoga, vodite računa koju particiju navodite za instalaciju sistema jer posle formatiranja nema kajanja. Kod nekih instalera moguće je ostaviti i prazan neparticionisan prostor za koji će sam instalacioni program predložiti način raspodele i obaviti posao particionisanja.
Da sumiramo: odredite (ili još bolje - napravite) pre instalacije particije za / (root) sistema, za swap, i eventualnu /home particiju. Korisna komanda koju možete upotrebiti iz neke live sesije bila bi fdisk -l koja će izlistati postojeće particije na sistemu, a koje možete modifikovati i prilagoditi nekim od programa za manipulisanje particijama (gparted, qtparted, cfdisk...)

2. Podešavanje dostupnih opcija

Zavisno od distribucije koju instalirate i tipa medija koji koristite, kao i od samog instalera, ovaj korak može biti vrlo jednostavan, ali i poprilično kompleksan. User friendly distroi će izbegavati da korisnika propitkuju koješta pa će broj dostupnih opcija biti minimalan, dok će kod nekih ovaj korak vremenski biti najzahtevniji deo instalacije. Šta da očekujete? Pa, verovatno će od vas biti traženo da definišete lozinku za administratora sistema (root korisnik) i da dodate jedan (ili više) korisničkih naloga što ćete obavezo i uraditi. Zašto? Zato što tako treba da uradite, a razloge za postojanje odvojenih administratorskih i korisničkih naloga elaboriraćemo u nekom od budućih GNUčionica.
Možda budete imali mogućnost da izaberete i pakete (tj. programe) koji će se instalirati sa sistemom, da odredite podrazumevano grafičko okruženje ili da podesite neke druge parametre sistema (hostname, mrežni podsistem, način logovanja na sistem, podrazumevani nivo rada, servisi koji će se pokretati sa sistemom...). U slučaju da ne postoji neki vid pomoći ili objašnjenja za određenu opciju ostaviti default vrednost neće biti greška.

3. Izbor boot menadžera

Bilo da se pojavi među drugim opcijama, bilo da ima svoj deo u instaleru, izbor i podešavanje boot menadžera je jedan od najbitnijih koraka pošto će on biti zadužen da vaš novoinstalirani sistem (a možda i druge) pokrene kad za to dođe vreme. Danas je standard na tom polju GRUB i opis njegovih mogućnosti uveliko prevazilazi okvire ovog teksta i današnju temu. Šta ovde treba znati. GRUB može da se instalira na particiju (tzv. boot sector) ili u MBR (master boot record) hard diska. U prvom slučaju potrebno je dodatno podešavanje postojećeg boot menadžera kako bi bio sposoban da prepozna i pokrene novoinstalirani sistem. Druga opcija je svakako mnogo povoljnija i bezbolnija jer je GRUB dovoljno "pametan" da prepozna i podesi sve potrebne parametre kako bi postojeći sistemi bili dodati na listu sa koje će korisnik prilikom uključivanja računara pokretati željeni sistem. Iz ovog razloga se i savetuje da linux instalirate posle svih drugih (čitaj - windows) sistema. Njihovi boot menadžeri nisu dovoljno "pametni" tj. bezobzirno će pregaziti MBR svojim kodom i totalno zanemariti eventualne postojeće instalirane sisteme. Ukoliko se ovo i dogodi ne preostaje vam ništa drugo nego da ručno vratite GRUB u MBR (napredniji i teži način) ili da upotrebite SuperGRUBdisk (jednostavniji i lakši način) koji će pokušati da taj posao obavi automatski.

4. Instalacija

Ovo je svakako najlakši korak uzevši u obzir da nije potrebno ništa raditi. Instalaciona rutina će, u skladu sa vašim postavkama, instalirati i podesiti sistem na HDD vašeg računara. Takođe, u ovom koraku je vrlo verovatno da ćete se setiti nekog paketa koji ste zaboravili da dodate ili neke opcije koju ste zaboravili da isključite. Bez brige, nakon što se sistem instalira ostaje još jedan korak u kome možete ispraviti eventualne propuste:

5. Post-instalaciona podešavanja

Neke distribucije će jedan deo poslova koje smo pomenuli u drugom koraku postaviti pred korisnika u ovom momentu, ali pošto smo nabrojali koji su to poslovi i rekli na početku da se u zavisnosti od distroa može menjati i redosled akcija ovo svakako neće biti preveliko iznenađenje. Ono što vam u ovom post-instalacionom koraku ostaje da uradite jeste prilagođavanje grafičkog interfejsa ličnim afinitetima (desktop efekti, pozadina, tema, boje, bla bla bla) i/ili eventualno podešavanje hardvera čija detekcija od strane sistema nije adekvatno urađena (mutiran zvuk ili neodgovarajuća rezolucija na monitoru). Takođe, vrlo verovatno ćete morati dodati još ponešto od softvera (kao npr. odgovarajuće kodeke za reprodukciju raznih multimedijalnih sadržaja) ukoliko vam se onaj isporučen uz distribuciju ne sviđa ili vam ne odgovara. Nakon finog štimovanja svih ovih detalja možete početi sa radom u vašem sveže instaliranom GNU/Linux-u.


U narednoj GNUčionici videćemo šta to sve na linuxu može da se radi i zašto je to jedan vrlo dosadan sistem... ;)