A što mene da hvataju?

Ja definitivno moram da menjam naziv bloga u nešto tipa "Kako sam sistematski uništen od strane crvenog automobila pod nazivom Yugo" ili "Šta sve možeš očekivati u Srbiji kad voziš Yuga" ili "Me, myself and Yugo".
U redu, priznajem, auto jeste bio u svakom smislu hazard na točkovima pre par meseci, ali od tada sam uložio podosta sredstava da se to promeni. Imao sam za to motivaciju koja se samo poželeti može. Našu nam dragu saobraćajnu policiju. Beskrajno sam im zahvalan. Da mi nisu svojim zapisnicima ispunjenim raznoraznim ciframa skretali pažnju na propuste nikada ne bih sredio kočioni sistem, izduvnu granu, svetlosnu signalizaciju, ne bih kupio nove prednje i zadnje gume i ne bih naučio da vežem pojas. Hvala im što su tako nesebično trošili svoje vreme da smanje rizik kojem sam izložen vozeći tako jadan izgovor za automobil. Uspeli su. Auto mi je tehnički ispravan po prvi put u poslednjih desetak godina... Hvala još jednom...
Juče sam sa mojim ispravnim Yugom krenuo na posao i jedan od gorepomenutih anđela čuvara moje sigurnosti, primetivši me kako klizim po putu, a da ništa ne otpada ili ne pravi nesnosnu buku, odlučio je da se i lično uveri da je sve kako zakon i propisi nalažu. Osmeh mi je ozario lice zbog saznanja da će moji drugari biti istinski srećni što se ja vozim u ispravnom i sigurnom autu jer sam rutinu već bio dobro utvrdio:
- Dobar dan gospodine, mogu li da vidim Vašu saobraćajnu i vozačku dozvolu?
- Jeste li konzumirali nešto od alkohola?
- Upalite, molim Vas, levi pa desni migavac i pritisnite kočnicu.
- Ubacite u prvu brzinu, podignite ručnu kočnicu i polako puštajte kvačilo.
- Hvala, izvolite dokumenta i sretan put.
Ovaj puta sam imao sve prave odgovore na ova pitanja. Konačno mogu ponosno i bez bojazni da jezdim ovim našim drumovima koji na momente podsećaju na scenografiju neke groteskne predstave inspirisane stihovima narodne epske pesme "Oranje Marka Kraljevića":
Он узима рало и волове;
Ал' не оре брда и долине,
Већ он оре цареве друмове; (izvor)
Ali to je druga priča, a ova moja, kao i svaki dobar triler, dođe do obrta. Izgleda da su moji drugari, koji se tako revnosno brinuli za mene poslednjih meseci, promenili nastup i važeću proceduru pa me je nemalo iznenadio pozdrav kojim sam dočekan:
- Dobar dan, gospodine, pripremite Vašu vozačku i saobraćajnu dozvolu i dođite da pogledamo šta imate od opreme. Znate, naravno, da ste obavezni da imate prvu pomoć, komplet sijalica, uže za vuču... fade out... više ga nisam čuo... U glavi sam imao sliku preuzimanja još jednog zapisnika sa istaknutom cifrom koji će mi pomoći da i dalje pazim na sigurnost, kako svoju, tako i drugih učesnika u saobraćaju... Donekle mi je bilo drago što sam saznao da se naša uvažena saobraćajna policija i dalje trudi da nas na sve moguće načine zaštiti od nas samih. Puno im hvala.