Ljudi koji govore ja

Nekom prilikom sam na ovom blogu pomenuo da postoji kategorija ljudi koji imaju kompulsivnu potrebu da budu bolji od drugih. Nije to ni loša karakteristika, nažalost, najčešće je način na koji tu potrebu zadovoljavaju krajnje iritantan.
Znate o kome govorim? O onim osobama koji uvek, na bilo koju vašu izjavu ili priču, imaju bolju, lepšu, pametniju, interesantniju, čudniju, strašniju... bla bla bla...
Lako ćete pripadnike ove kategorije prepoznati po tome što vaše rečenice najčešće prekidaju sa "A ja sam jednom"; "Da vidiš šta je meni..." i najreprezentativnije "Ma nije to ništa! Ja sam..."
Obično ovakve ispade samoveličanstvenosti jednostavno iskuliram, ali se vremenom, pogotovo ako je broj tih pojava učestao, jednostavno prezasitim i moram sebi da dam oduška makar ovakvim postom, mada postoje i drastičnije mere.
Razmišljam o ljudima koji imaju ovaj običaj i ne ulazeći u psihološke razloge njihovog činjenja, uviđam da postoji nekoliko nivoa ovog "stanja" da ga tako nazovem pa ću vam dati par primera, a vi sami procenite šta je iritantnije.
Vrlo često mi se desi da, posle pitanja "Čime se baviš?" i odgovora "Prodajom i servisiranjem računara" dobijem neku varijaciju recitacije koja u principu ima iste elemente: neki klinac iz komšiluka ili rođak ili sestrić tetke kumove komšinice "razbija" računare. Ono "razbija ih, znaš šta on radi sa njima? Joooj... sve zna..." Baš lepo mislim se, blago detetu kad je tako pametno, a ukoliko me iznerviraju preterivanjem u opisivanju sposobnosti mladog hakera obavezno pitam "A šta radi sa njima? Mislim, konkretno čime se bavi?" na šta dobijam odgovor "Pa, sve radi!" i tako završim razgovor. Malo bezveznija i ništa manje nervirajuća varijanta je hvaljenje uspesima i dogodovštinama "tamo nekog" poznanika/rođaka/kuma/komšije. Ako ste vi uradili nešto, onda su "tamo neki" uradili to pre/brže/bolje/lepše ili glasnije... smešno... Ima tu i jedna tragikomična crta, pre par dana sam nekoj mušteriji krenuo da kucam fiskalni račun i dok sam pritiskao tastere slušao sam kako je on, eto, isto trgovac i kako je on, eto, jednom popasao kaznu i kako je eto, dok se natezao sa državom rasla kamata, pa je na kraju, eto, morao da plati 4.000EUR samo kamate na kaznu... Nisam ga ni pogledao...
A postoji i kategorija koju ja nazivam astal-preduzetnicima. To su oni što sede po kafanama i obrću milione, a kad dođe račun zgledaju se ko će da se lati buđelara. Takvih sam se i nagledao i naslušao... Iz iskustva znam da pravi privrednici ćute i rade, a ne sede (često) po kafanama i grade kule i gradove. Bljak... Da nije tužno i da mi ne podiže pritisak bilo bi smešno.

I nevezano za celu ovu priču, zašto ljudi iz prošlosti ne mogu da ostanu tamo? Zašto se, u nekom momentu, ponovo pojave? Ono što ostavim iza sebe očekujem da tamo i ostane, ne volim da mi iskoči pravo u facu i da me podseća na prošla dešavanja... pogotovo ako nemam lepa sećanja na njih... Ahm, valjda je to život... bem li ga...