Ukratko za one koje mrzi da odu na zaista zanimljiv i koristan blog druga Vukelića ili ih engleski ne služi najbolje, u pitanju je način ili metod ili, u krajnjoj liniji, rezultat odgajanja dece na način koji od njih stvara osobe koje nisu u potpunosti sposobne da se brane od drugih osoba koje intenzivno nameću svoju volju. Mislim da će citat i prevod biti dovoljno jasan:
Anyway, people without borders are those that are unable to draw the line, to clearly identify their rightful place, the bounds of their individuality. If someone happens to ask too much of them, they will feel compelled to comply. They might get frustrated by it, but they cannot help it nevertheless. People without borders are, therefore, very easy to take advantage of, because they don’t know how to defend their territory.
Ljudi bez granica su oni koji nemaju sposobnost da povuku liniju, da jasno identifikuju svoje mesto, granice svoje individualnosti (ličnosti). Ako neko zatraži previše od njih, oni će osećati potrebu da odgovore i udovolje. To može da ih nervira, ali ipak ne mogu da se odupru. Ljudi bez granica su, zbog ovoga, veoma laki za iskorišćavanje pošto ne znaju kako da brane svoju teritoriju.Moram priznati da sam se u dobrom delu teksta prepoznao i počeo sam da razmišljam na tu temu. Pre svega, zašto roditelji uopšte prilikom izgradnje ličnosti svog deteta usađuju u njih takve mehanizme? Čine li to namerno ili slučajno? I zašto??? Pa valjda je želja svakog roditelja da mu dete bude sposobno za samostalan život i dovoljno pametno da donosi što je moguće bolje odluke? Ako mu se postave ograničenja koja proizilaze iz pomenutog načina odgajanja onda su šanse skoro pa nikakve da ono ne izraste u roba svoje sopstvene (ne)volje.
Moja ponderovanja odvukla su me na razmatranje pojma nezavisnosti, pošto je to jedna od karakteristika po kojima se može videti da li je neko zaista "svoj" čovek. Ljudi bez granica, kao što proizilazi iz samog objašnjenja, ne mogu biti i nisu nezavisni. Ako ih njihovo okruženje i osobe kojima su u tom smislu "podređene" sputavaju u namerama onda svakako nema govora o samostalnosti u odlučivanju i delanju.
Dobro, to je jasno, ali šta sa ljudima koji se ne svrstavaju u ovu kategoriju? Koliko ste zaista nezavisni u svom životu?
Pokušavajući da sa svih strana priđem temi vrlo brzo sam shvatio da apsolutne nezavisnoti nema. Svaki čovek, ali baš svaki, ima nešto što ga sprečava da bude apsolutno nezavistan. Mada i tu treba razlikovati nijanse. Dobrovoljnu i nedobrovoljnu zavisnot. Dobrovoljna je ona u kojoj imate bilo kakvu vrstu obaveze koju ste sami sebi obezbedili. Čim imate obavezu - nemate slobodu. Sa druge strane, kako je ovo dobrovoljni vid nezavisnosti onda nema problema, čak bi bilo kontraproduktivno ne imati neku obavezu u životu... Ali šta je recimo posao? Niko vas ne može naterati da idete da radite, ali ako ste iole normalna individua koja ne živi na tuđoj grbači onda ćete vrlo brzo ustanoviti da je bez novca, pošteno zarađenog, preživljavanje u ovom društvenom poretku, najblaže rečeno, vrlo neugodna zanimacija... Ovo baš liči na zavisnost, ali neku pritajenu i istovremeno neumitnu.
No dobro, siva zona nas ne interesuje, šta je sa nedobrovoljnom zavisnošću u socijalnom smislu? Kako čovek gubi svoju nezavisnost i da li je preduslov za to da je osoba bez granica? Kako se iz nje izvući? Da li je tako nešto uopšte moguće ako vas ceo život obučavaju da slušate starije, poštujete tuđe mišljenje na uštrb svog, pratite i podražavate autoritete i generalno da se uklapate u ono što je opšte prihvaćeno i razumljivo većini? I sve to radite znajući da idete sebi na štetu?
Toliko za ovaj post, vidimo se nekom sledećom prilikom...
Ili ste očekivali odgovore? Pa, nema ih... bar ne ovde... mislim, da imam odgovore na sva pitanja koja sam na ovom blogu postavio ne bih ga ni pisao :)
...
2 коментара:
Jao vidi Oda nezavisnosti :) Aha, da, jedno od dobrih pitanja je valjda i kako definisati samu nezavisnot, pod uslovom da je to moguće uraditi u nekom opštem smislu. Iskreno, ne verujem da jeste. A ako ćemo o vaspitanju, pa naravno da su roditelji tu da namerno iliti sa namerom vaspitaju svoju decu da budu bolja i da im bude lepše i lakše u životu. Da li će roditelji svoj posao da urade dobro, i da li će uspeti u svojoj nameri, to je već neka druga tema.
A što se tiče gubljenja nezavisnosti... pa nešto mi nije to pitanje na mestu. Nekako je suviše generalizovano, a generalizovani odgovori ničemu ne služe. Kad uspeš da definišeš koji te to momenat nezavisnosti zanima, onda ima šanse da nađeš i neki mudar odgovor.
Ili jednostavno batališ sve :))
I nisam se trudio da idem van generalnih pitanja, i ovako sam otegao post, još da sam detaljisao... Bitno je malo razmisliti o tome i cilj je ispunjen ;)
Постави коментар