Prijehavši u Zagreb... (repriza)

Repriza teksta od pre neki dan uzrokovana problemima u radu blogger-a. Nažalost, nisam u mogućnosti da vratim i komentare pa se nadam da mi verni čitalac neće zameriti :)

Znate onaj osećaj kada odete iz grada u kome ste se rodili i proveli dobar deo detinjstva i onda se posle puno vremena vratite? Ne? Onda ste vi jedna sretna osoba...
Prvog maja A.D. MMXI započeh moje epsko putovanje po prostorima bivše nam Jugoslavije u nameri da posetim mesta i ljude koje nisam video dugo, dugo vremena. Dosta sam razmišljao kako da tih par dana pretočim u reči na blogu i učinilo mi se da bi puko nabrajanje u formi putopisa prošarano ponekom fotografijom delovalo hladno i nedovoljno stoga vam prenosim suštinu držeći se "less is more" devize.
Nađoh se posle ravno 20 godina u rodnom mi Zagrebu. Ono što me je najviše iznenadilo jesu osećanja koja me obuzeše. Iako sam očekivao nalet ushićenja ili adrenalinski šok tokom šetnje kroz ulice tako poznate, u stvari sam osećao prijatnu opuštenost i smirenost. Jednostavno, bio sam tu gde treba. Iste ulice kojima sam trčao i haustori u kojima smo se skrivali nakon počinjenih nestašluka. Park, sa onim istim klupama i statuama po kojima smo se hrabro penjali. Škola pored koje više nema igrališta na kome smo se okupljali, ali pored koje i dan danas postoji prodavnica sa vrućim piroškama kojima se ukus nije promenio ni posle 20 godina... Sve je tu, skoro nepromenjeno, netaknuto vremenom i zamrznuto u sećanju dvananestogodišnjeg klinca koji nije ni znao da se neće vratiti svojim drugovima i rođacima nakon raspusta u selu.
Ljudi. Oni koji su ostali. Oni sa kojima toliko dugo nisam pričao oči u oči, jer i pogled govori, isto, pa čak i više od reči. I ti pogledi su govorili - dobrodošao nazad. Svakako da nije lako jednim razgovorom nadoknaditi jaz u vremenu koji je podelio detinjstvo od odraslog doba, ali kada sa nekim osobama imate onu zajedničku crtu, onu iskru koja se teško opisuje rečima i koja se može samo osetiti, onda je posle pet minuta sve ponovo jednostavno, lako i opušteno.
Želja da u što kraćem roku obiđem i vidim što više ljudi i mesta donekle je smanjila vreme koje sam imao na raspolaganju, ali za prvi put posle toliko godina mislim da je bilo dovoljno. Najviše me raduje činjenica da sam osetio da moram uskoro da ponovim posetu.
Brzo je prošlo mojih sedam dana putovanja. Uspeo sam da obiđem Zagreb, da stignem do Zadra, da odem i posetim Bosnu, da ponovo uspostavim davno prekinute veze, da se nasmejem i da nasmejem. Da za jedan kratak momenat ponovo osetim sreću i spokoj deteta.
I primetio sam nekoliko stvari iz onog svakodnevnog života. Pre svega, gde god čovek da se prošeta po bivšoj nam jugi čuje iste probleme i muku običnog naroda, samo sa drugim imenima i valutama. Drugo, zamijetil sam, a nadam se da mi "zapadni susedi" nebu zamerili na zapažanju, ali, ove naše devojke ovde su lepše ;-)

...