Početak razgovora nije nagoveštavao nikakva uzbuđenja. Jednostavno "Ćao. Šta ima?" praćeno sa nekoliko uobičajenih fraza o smaranju, umoru i lošem vremenu. Nekom posmatraču sa strane delovali bi pomalo nervozno, kao da su u pitanju tinejdžeri, ali bi blagi osmeh na kraju usana odao da uživaju u priči. On je ipak bio siguran u sebe, još od kad je otkrio svoj talenat i skrivenu moć koju je posedovao, radovao se ovim momentima. Željno je iščekivao sledeću sagovornicu na kojoj bi testirao svoje novostečeno umeće svestan svoje snage i opijen uzbuđenjem koje ga je obuzimalo.
Već posle nekoliko minuta bilo im je jasno kuda ovaj razgovor vodi. Njegove reči bile su vrlo sugestivne, mada do te mere dvosmislene da niko sem njih dvoje ne bi mogao razumeti o čemu se, u stvari, priča. Svakom novom rečenicom opijao je svoju sagovornicu i sve više je uvlačio u svoj svet, posebno napravljen i prilagođen samo njoj, ali svet u kome je on, ipak, suvereni vladar. Tonula je sve dublje, u blaženstvo osećanja prosutih pred nju, nemoćna da se odupre stalnim naviranjem novih i jačih slika koje je postavljao pred nju. To je bila njegova veština. Reči. Reči kojima je stvarao iluzije pred kojima nijedna nije uspela da se izvuče. Nizao ih je u savršene rečenice vezući milje neverovatne lepote kojim je precizno pokrivao ona mesta koja su ostala nedodirnuta i hladna. Ono malo snage što joj je ostalo pokušala je usmeriti na neki smislen odgovor, ali sve što bi uspela da izusti on je vrlo vešto pretvarao u nove talase zadovoljstva kojima je pojačavao dostignuto uzbuđenje. Kulminacija. Igrao se rečima sa opuštenom lakoćom pogađajući najosetljivije delove njene intime do te mere da je ostala potpuno gola pred njim, bez ikakve zaštite, apsolutno mu se predajući... Još jedan uspeh. Bio je siguran da sada može da radi šta god hoće, samo da su okolnosti drugačije...
Nasmešio se uživajući u momentu. Bio je zadovoljan. Sobom. Njom. Onim što je postigao. Ipak, mogao je da oseti blagi ukus gorčine izazvan ovom pirovom pobedom. Nežno ju je pozdravio i izlogovao se sa četa...
...
10 коментара:
Hmmm... da... vidiš...
Te, razumeš te današanje komunikacije, moćne...
Ja sam ustvari počela da se pitam da li je junak naše (pardon, tvoje) priče pozitivan (good guy) ili negativan (bad guy) lik. Razumem ja da on ima moć, i vidim kako je lepo koristi, ali s druge strane, nisam poptuno sigurna da li nju povređuje ili ne. Ako se posmatra samo dati trenutak, očigledno je da je ona sretna i zadovoljna, što znači da je naš (pardon, tvoj) junak pozitivac. Ali, opet, ako se stvari posmatraju iz ugla "a šta će biti posle?" i da li ta magija njegovih reči i opijenost istima prosto nestaju kasnije? Ako da, onda će ona svakako biti povređena, jer je u ljudskoj prirodi da čeznete za tom konstatnom opijenošću i ispunjenošću, iako je uglavnom tražite na pogrešnom mestu. U tom slučaju je naš (pardon, tvoj) junak negativac, jer je svestan svojih moći i sasvim ih, opet, svesno koristi.
Tako da, razumeš, čitava ova priča je ustvari jedna velika dilema, zagonetka da ne kažem.
=)
Ovo je izgleda prvi put da ne mogu da ti repliciram, svaki aspekt ove priče ima dva ugla i to je namerno tako, a koji je od njih najbitniji teško je reći...
Da li ovde uopšte ima žrtava? Pogotovo ako se uzme u obzir tragikomični kraj...
Zašto je kraj tragikomičan?
Zato što se tek na kraju vidi prava slika... I ma koliko bitne i ozbiljne mogu da budu te cyber veze, ipak nemaju onu težinu realnosti... Tragično i komično...
Ja se baš ne bih tako lako složila s tobom, ustvari, biram da se više ne složim nego da se složim!
Ako se složim s tobom, onda... ne želiš ti da znaš!
Ali inače, pošto se napadaju cyber veze, ove ne-cyber su baš super, one nikad nemaju problem sa "težinom"?!
Vidim ja da smo mi daleko od upoznavanja s vanzemaljcima...
Pa, cyber veze svakako ne mogu biti shvaćene ozbiljno dokle god se ne presele u realnost i izdrže test stvarnosti, sve do tad u pitanju je fantazija... Bila bi to neka tehnološka varijanta one "daleko od očiju, daleko od srca", a njenu istinitost smatram da ne moramo uopšte dovoditi u pitanje... Varam li se?
Hmm... u ovoj "igri" po meni su svi ravnopravni i žrtava nema. Kada bi se priča napisala iz njenog ugla, možda bi ispalo da se ona poigrala sa njim, ne on sa njom. Svakome pruža ono što želi da uzme za sebe, zato i jeste tako zanimljivo. :)
Upravo, tango je igra za dvoje... Nesmotreno i budalasto bi bilo da bilo ko od njih očekuje nešto više... u tom momentu...
Cik neka uradi to gledajuci "nju" (ma koju) u oci :) sumnjam da bi se tada "hvalio" pobedom ;)
Ovako slova su samo slova..
Nemoj žuriti da osudiš aktera ove priče, ne zna se iz kojih pobuda on to sve radi, a ako bih nagađao rekao bih da nije imao neke loše namere. Recimo da on samo pomalo eksperimentiše, kad več nema druge mogućnosti ;)
Постави коментар