Baljezgarije?

Menjaj svet ili menjaj sebe. Kažu da je to recept za sretan život. Nekako mi se čini da ključne reči nisu "sebe" ili "svet" već "menjaj". Promena. Kako skladna, pitka, moćna reč. Tako jaka. I tako teška. Mislim, probajte da promenite neku naviku, najbolje neku lošu naviku kao pušenje ili grickanje noktiju i videćete. Teško je. Ali nagrada! Kako je lepa nagrada.
Imao sam do sada nekoliko velikih promena u životu. Najskorija je prestanak pušenja, a najvažnija je... pa... dvoumim se (ili troumim) pa je bolje da ćutim. Osećam neki talas kako nadolazi. Neki se detalji već menjaju. Talas promene. Na bolje ili na gore ne znam, ne znam ni šta će se menjati, ja ili svet, ne znam ni kad ni kako, ali da će biti promene...oooo, daaaaa, biće...
Posmatram ljude zadnjih sedmica. Posmatram njihova lica u prolazu i čitam priče koje njihove oči pričaju. Tužni su ljudi. I nesrećni. I usamljeni. Ne plašim se ljudi više. Nedostaju mi ljudi. Neki ljudi od pre i neka mesta od pre i neki momenti od pre. Ne želim da se vrati ono što je bilo. Nisam zalutali sanjar izgubljen u sopstvenim svetovima. Svestan sam reke vremena, ali samo delić... samo krajičak nekog sekunda... da osetim ponovo ono peckavu, usplahirenu nelagodnost neizvesnoti... i beskrajne sreće samo koji časak posle...
Ali, i zapisati je olakšanje. Možda vam zvuči depresivno, ali nije. Sasvim se OK osećam. "Shields up!" za ljude sa negativnim aurama koje, nažalost, svakodnevno srećem. Praznina. Ispunjava ih i užasava pa se svim silama i svim mogućim načinima upiru da zatrpaju tu rupu koja zjapi iz njih i probija im uši nesnosnom drekom i ječanjem... Svim silama i svim pogrešnim načinima... Takvi ljudi se trude da vas uguše jer ste pretnja njihovoj zamišljenoj ravnoteži. Oni ne mogu da se osećaju dobro dok se vi osećate dobro. Srećom pa ih moje ignorisanje efikasno razoružava. Ne mogu da podnesu jalovost svojih reči pred tim zidom. A i trudim se da što manje čujem druge ljude, a više sebe. Šta čujete u samoći?
I otkud sada sve ovo? Pa, posao me preokupira zadnjih dana (ma koliko to čudno bilo uzevši u obzir okolnosti), toliko da nemam vremena da ispišem pojedinačne događaje koji me navedu na razmišljanje, i onda ovako sednem ispred kompa i pustim da mozak sublimiše podsvesno u nadi da neće zvučati kao gomila baljezgarija.
Hm... Nada... Kako lepa reč... Menjao bih nadu za dašak kuraži i parčence drskosti. Čisto da promenim i da vidim kako bi to izgledalo...
Pokušavam ponovo da čitam Pračeta, ide nekako, sviđa mi se, mada mi ipak nešto kod njega ne leži u potpunosti. Nekako je previše... veseo? I slušam neke stare pesme drugim čulom. Stare pesme sa novim značenjem. Zanimljivo.
Imam planove, kratkoročne, ne naročito bitne i velike. Oni drugi su nejasni i udaljeni i ma koliko se trudio ne mogu da ih iskristališem... Možda će onaj talas promeniti to. Nadam se... kad već ne mogu da je menjam...