Ignorance is bliss

Jedna od stvari koje ljude odvaja od životinja (pored mašte i neobjašnjive potrebe da drugačije od nas spaljujemo na lomači) jeste i sposobnost razmišljanja.
Baš jedna korisna stvar... Ona nam omogućava da uštedimo sebi malo fizičkog rada i prokontamo stvari radi lakšeg i bržeg obavljanja. I omogućava da pravimo planove. Dok životinje funkcionišu na bazi instinkta, ljudi planiraju. Pa tako imamo operativne planove, strateške planove, biznis planove, planove grada... dobro, ovi potonji i nisu baš za tu kategoriju, a nije mi ni namera da teoretišem o sistemima organizacije i planiranja.
Generalno, razmišljanje je dobra i pozitivna stvar. Sve dok se ne pretera.
Preterano razmišljanje, pogotovo o nekim manje bitnim ili negativnim stvarima, ako se otme kontroli može da vam napravi probleme. Nesanicu. Glavobolju. To svakako nije dobro. Rešenje je jednostavno, mada ne i lako. U narodu se to kaže "pustiti mozak na otavu". Ili ispašu. Ili bilo gde gde vam neće smetati...
Ironija je da živim na selu, a da trenutno nisam u stanju da izvedem tu naizgled jednostavnu operaciju, a pašnjak mi na 20 metara od kuće. Sklop okolnosti i dešavanja je trnutno takav da mi svakakve gluposti padaju na pamet, a ja ne mogu da ih se otresem. I to su gluposti sa velikim G. I najgore u celoj priči je što ja znam da su u pitanju gluposti i nebuloze i što dozvoljavam da to utiče na mene pa se samo još više nerviram i nabijam tenziju.
Pre dosta vremena sam odlučio i istrenirao sebe tako da me stvari na koje ne mogu da utičem i ne dotiču preterano. Još da nekako naučim da ukolemčim (ajde baš da vidim ko zna šta to znači) mozak i da ga pustim na ledinu, a ja da se odmorim ko čovek i sve bi bilo u redu... a do tada... gde počinje ludilo???