Have no fear, Grinch is here!

Došlo vreme za moj redovni godišnji hejterski, smarački, mračnjački, ničim izazvani ispust negativnih emocija i ukoliko ste u nekom pozitivnom raspoloženju (u šta prosto ne verujem) predlažem da se manete daljeg čitanja, biće nam oboma lakše...
Nazovite to kako god hoćete, ali meni je ovaj period u godini nepodnošljiv... Praznična euforija, zimska idila, sezonska preopterećenost na poslu, komplikacije sa prevozom, melanholija, bezvoljnost i apatija... Sve u svemu divno jedno vreme.
E sad, stiče se utisak da je meni možda OK da budem ovakav, ali nije baš tako. Ne volim da budem neaktivan i bez ideja, da sam u društvu, a da sve vreme mislim kako bi mi bilo lepo da sam sam... Osamljen... Usamljen? Možda... Lepo je što želite da mi druženjem olakšate tu mentalnu mučninu, ali ne želim da svojim ponašanjem utičem na bilo čije raspoloženje, a i daleko mi je lakše da sam preguram ovih par... desetina... sedmica... No, dosta o meni, ajmo sad malo o svemu ostalom.
Nekako imam osećaj da je kraj decembra i početak januara vreme u kome ljudi moraju da se socializuju i druže. Moraju da idu na dočeke. Da se čašćavaju i prenemažu. Ja jednostavno ne vidim razlog za to. Dozvolite mi da budem sam, da vam ne čestitam praznike i da vam ne odgovorim na ista (mada ću verovatno imati dovoljno ljubaznosti da to ipak učinim... zbog vas...)
I ne volim kada na radiju čujem splet božićnih pesama sa anglosaksonskog govornog područja. Šta bre naša deca ima da slušaju "Džingl Bels" i "Rudolf d red nouz rejndir"? Dovoljno je i to što su nam utrapili svog advertajzing deda mraza, samo nam još fali i da počnemo da prihvatamo njihove običaje pošto smo naše pozaboravljali ili izobičajili. A već je počelo. Slavi se helouin i tenksgiving... Mrš... Naš se badnjak u kuću unosi duže nego što postoji njihova šugava država. Ali ipak moramo mi da se stidimo svojega i svoga u naletu pomodarstva i da zamenimo te praznike nekih tuđim, jer, nećemo valjda raditi taj dan?
Mada, kada pogledam na šta su se neki običaji izokrenuli možda ih i treba zaboraviti. Ispraćaji u vojsku nekada su bili glavno slavlje za mladiće u Srbiji. Dobro, vojske više nema, po mom mišljenju neopravdano, al' ko pa pita mene šta mislim. Ova činjenica nije poremetila vredne srpske domaćine te su tako nov izgovor za nekontrolisano pijančenje i bahaćenje našli u proslavi osamnaestog rođendana. Opet, nemam ništa protiv, ali nama je izgleda klinički teško da nađemo meru u onome što radimo. To se sipa i prosipa, pije i jede, plaća i baca i sve to lepo umotano u frazu "ma to je naš srpski običaj"... Pa... Nije...
Mladenačka torta. Jeste li prisustvovali nekada iznošenju mladenačke torte na nekoj svadbi? Prati je "Marš na Drinu". Zašto? Nemam pojma... Ne znaju ni domaćini ni gosti, ali lepa je koračnica pa može da prođe, a i zvuči Srpski... Još cela sala, hala ili šatra, u zavisnosti od gazdine "snage" i brojnosti šire i uže familije tapše u ritmu... Zašto, oooooo, zašto!?
I neću da slavim doček nove godine, nemam razloga za to, pre ću proslaviti ispraćaj ove odlazeće, fala joj, preživesmo nekako, valjda će i nova biti dovoljno humana.
Novogodišnji poklon je već stigao i to ni manje ni više nego od Vlade. Znate Vladu? Onu Beogradsku? E od nje stigao poklon u vidu povećanja i to pored svih povećanja koja su nam potrebna oni nam darovaše povećanje PDV-a na računare sa 8 na 18%. Zanemeh u momentu saznanja za ovaj dar i suze mi krenuše od neizrecive navale osećanja čije opisivanje rečima ne bi prošlo cenzuru ni nekih vrlo liberalnih i slobodnih medija...
I kada će već jednom ljudi koji bi trebalo da imaju neku elementarnu pismenost, pošto su završili osnovnu i srednju školu, a bogami neki i zagazili na više i visoke škole, naučiti da se "ne znam" piše odvojeno!?

No dobro, dosta je bilo, sledeći post će biti pozitivniji, obećavam ;)

...