Judge and Jury

Znao sam da stoji negde iza mene iako niti jednim gestom nisam pokazao da sam svestan njegovog prisustva. Isto tako sam znao i da se ne mogu sakriti od njega. I on je to znao. Ova nemoć pred onim što će neumitno da se desi samo je pojačavala nervozu koju je izazivalo shvatanje da ga moje ignorisanje ni najmanje ne pogađa. Rekao bih čak da je pomalo i uživao u celoj situaciji... Ja sigurno nisam...
- Opet ti? Zar od tebe ni ovde nisam siguran?
- Nemoj mi reći da si toliko naivan?
- Zašto? Ovde mi je bilo sasvim OK dok se ti nisi pojavio...
- Ipak si naivan, od sebe ne možeš pobeći...
- Šta sad trtljaš? Ne bežim ja od sebe, ludaku, već od tebe! Taman sam pomislio da te više nema, da ovde gde sam mogu da se odmorim od tebe i da te se otarasim zauvek!
- Nažalost, uskoro ćeš shvatiti da među nama nema razlike... mi smo ja...
- Ne... Ne želim da poverujem u to...
- Želje sada nemaju nikakve veze, došao si do kraja, tvoje boravak ovde i jeste imao cilj da se sretnemo... oči u oči...
- Znači ti si moj tamničar?
- Ne, ti si...
- Kako?
- Dopustio si da strah upravlja tvojim životom.
- Ne, uvek sam se borio protiv njega, uvek...
- Borio si se, ali bez želje da pobediš, bez želje da priznaš sam sebi, da konačno otvoriš vrata ka izlazu.
- Ne... Ja to ne mogu...
- Pogledaj oko sebe, da je zaista tako nikada ne bi ni kročio ovde. Ne bi živeo u svim onim momentima. Ne bi sada razgovarao samnom...
- Nisam znao ko si.
- Znao si, samo nisi hteo da priznaš. Isto kao što znaš šta treba da uradiš, ali se plašiš.
- Šta?
- Otvori vrata, izađi odavde i ostavi svoj strah iza sebe. Zameni lažnu sigurnost za moguću sreću. Vrati se tamo gde si bio i onome što si bio. I seti se šta ti je rekla...

...