Highway to hell...

Dobro, nije baš bio auto put, ali smo svakako mogli otići do đavola i na sve to mi ceo dan odzvanja ova pesma u glavi... Da ipak ja krenem redom. Neću ulaziti u detaljnu problematiku kako se desilo da u XXI veku kroz moje selo više ne saobraća organizovani javni prevoz, samo ću reći da je avantura najblaža moguća reč kojom se opisuje prelazak nekih 12-ak km od moje kuće do "grada" Loznice. Bukvalno kada god krenete niste sigurni kako, kada i da li ćete stići.
I ma koliko to paradoksalno zvučalo autostop je opcija kojoj nisam nikada bio sklon (još od trauma stopiranja sa Draganom u 3 ujutro), ali kada nema drugih mogućnosti jednostavno moram da pružim prst i uzdam se u dobrotu stranaca. Danas je bilo oblačno i vetrovito i promicale su krupne hladne kapi iz ljutitih oblaka tako da nisam mnogo oklevao kada sam ugledao stari pasat karavan kako jezdi prema stanici. Stade čovek te uljudno pozdravih i pitah za prevoz. Prvi utisak o autu i njegovom integritetu nije bio najpovoljniji, ali poteran ledenim bičem sedoh samo sa mišlju da se prebacim do grada, a i čiča je stariji lik, oni obično voze iritirajuće sporo i oprezno. Oh kakva greška...
Samo li smo krenuli kada ja, iz čiste kurtoazije i pristojnosti i ne bi li malo prekratio vreme, primetih kako je loše vreme kad li starina sa povećom dioptrijom poče da se okreće i pokazuje rukom na okolne planine sav usplahiren kako se eto i sneg na vrhovima pojavio. Rbina od auta je išla sasvim pristojnom brzinom sredinom puta dok se njen vozač vrteo u sedištu ignorišući činjenicu da je za uspešno upravljanje vozilom najčešće potrebno upravljač imati u rukama, a pogled usmeren u pravcu kretanja.
Obli me hladan znoj.
U nastavku puta matori je uporno išao belom linijom, dodavao gas u najčudnijim deonicama i kočio u poslednjem momentu. Iskreno sam osetio strah u kostima. Jesam li vam pričao da sam leteo paraglajderom jednom prilikom? E pa tada sam se usrao od straha (figurativno rečeno), a danas sam se prisetio kako taj strah izgleda. Pogotovo kada vidite da čiča skoro bezuspešno pokušava da izvrši tako komplikovanu radnju kao što je skretanje u levo ili kada se bori sa prekidačima za brisače kako bi ih uključio pošto je kiša u međuvremenu počela ozbiljno da pada i smanjuje vidljivost. I za sve to vreme lik ne prestaje da priča! Nisam ga slušao pošto sam bio skoncentrisan na saobraćaj (neko je morao i to) i umalo nisam vrisnuo kao mecosopran kada sam video da čovek u apsolutnom blaženom neznanju ide ka ženi koja gura kolica nesvesna opasnosti koja joj se približava! Ne znam kako, zaista ne znam, ali ovaj je uspeo da je obiđe dok je meni srčka preskakala otkucaje sinhronizovano sa neidentifikovanim zvucima koji su dopirali iz motora "narodskog auta". Srećom, utom je nastupila ravnija deonica te se nekako dočepah gradskog asfalta i vozaču zahvalih za prevoz, a Bogu što me sačuva i memorisah izgled auta i broj registracije da se ne bih opet doveo u sličnu opasnost.
Eto, kažu da se treba paziti kada kupite stopere, a u realnosti priča je totalno drugačija. Vašem autostoperu kroz vaseljenu, život i sve ostalo umalo da glave dođe, oh ironije, upravo autostopiranje. Izvucite iz ove priče i pouku pa sledeći put pre nego sednete sa nekim nepoznatim u auto obavezno tražite od dotičnog vozačku, uverenje o neosuđivanosti i potvrdu Instituta za mentalno zdravlje o nepostojanju ozbiljnijih neurološko-psihičkih poremećaja. Ili idite biciklom...

...