Što je babi milo...

Gužva i buka oko mene bili su zamućeni i prigušeni nekim nedefinisanim iščekivanjem. Znao sam zašto sam tu, mada ne i kako sam uopšte došao. Moje prisustvo izgleda nije izazivalo nikakve reakcije i to mi je savršeno odgovaralo. Te zamućene prilike i neartikulisani zvukovi nisu mi bili bitni, nisam zato bio tu, toliko sam shvatao...
Njena silueta polako se kristalisala u masi dok se lagano približavala. Pogledao sam je i nasmešio se. Sada je bilo jasno zašto sam tu i bilo mi je drago. Previše vremena je potrošeno i bio sam na korak od odustajanja, ali samo taj jedan pogled bio je dovoljan da shvatim koliko bih propustio... i koliko bih se mrzeo zbog toga...
Stala je pored mene. Nisam podigao glavu i moj pogled je bio u visini njenih bedara. Njena ruka, do tada spuštena pored tela polako se pokrenula i dodirnula mi lice. Napravila je još jedan mali korak napred kako bi njena kolena došla pored mojih i potom je lagano sela u moje krilo. Pogledali smo se, prvo znatiželjno, a potom su oči govorile da je sve u redu. Da je konačno gotovo. Da više ne treba da brinemo.
Primakla je svoje usne mojim i nežno ih dotaknula. Uzvratio sam. Kratak pogled. Sledeći poljubac je trajao duže i bio je strastveniji, ali sam tada primetio da nešto ipak nije kako treba, da se nešto ne uklapa. Pokušao sam da oteram tu mračnu misao i da uživam u momentu. Moja ruka je sada bila na njenom kolenu.

Buđenje je pratio trzaj izazvan shvatanjem onog što je samo pola trena pre kvarilo savršen san. Njene usne su jednostavno bile - hladne...