Don't Make Me Laugh

1. April? Nemojte, molim vas... Jedan dan određen za izazivanje smeha ne može ni da prismrdi svakodnevoj količini (tragi)komedije koju doživljavam živeći i radeći u zemlji Srbiji.

Najbolji humor dolazi iz svakodnevice, iz naroda koji živi svoje živote trudeći se da sebi i svojima obezbedi miran, pristojan i dostojanstven život. Kao ljubitelj kvalitetne komedije osvrnem se tako oko sebe u pokušaju da nađem nešto što bi uz standardne alate komičarske profesije, hiperbolu, parodiju, sarkazam i ironiju, moglo biti izvor ukusne, socijalno odgovorne i politički dovoljno nekorektne zabave. Materijala svakako ima, ali celokupan kontekst daleko je od smešnog. Tačnije, više mi se plače nego smeje.

Ako se dovoljno napregnete i bacite pogled iza sitcom-a nazvanog "moderna Srbija" ili "kandidat za EU", što su, u stvari, samo spin-off odlične, ali kratko emitovne serije "Srbija na dobrom putu", videćete nimalo vedar i veseo prizor. Humor je tu odavno podlegao naletima desperije i akteri se ne trude da kod drugih izazovu emocije veselosti pošto druge ni ne primećuju, umotani u svoje probleme i skoncentrisani na preživljavanje. Kada čovek pogleda malo bolje, scenografija je dušu dala za neki skeč Montija Pajtona, ali nažalost, nekima je ta scenografija stvarnost iz koje se ne beži klikom na "off". I nije nešto preterano smešno... jel da?

Ali malo je onih koji će pogledati van okvira koje postavljaju moderni mass mediji tokom zahuktale izborne kampanje pa čak i kada su svesni da gledaju najobičniju šarenu lažu... Neki zato što ih ne interesuje, neki zato što ne znaju, a neki i zbog toga što jednostavno ne mogu ništa da urade. Kako god, kontrasti u ovoj zemlji postaju dominantan gradivni element društva, a na sve to dodajte i solidnu količinu apsurda i jednostavnog bezobrazluka i imate scenarij za odličnu horor dramu sa komadićima crnog humora.

Jer kod nas prosečnu platu prima najmanje zaposlenih. Pri tome je većina tih zaposlenih najčešće zaposlena kod samozaposlenih koji jedva imaju posla i za sebe. Oni najbolje plaćeni najmanje rade i pri tome su najbezobrazniji  i najneobrazovaniji, ali i partijski najpogodniji. Najkvalifikovaniji su najduže na birou, ali nemaju iskustva pa ne mogu ni da se zaposle, a iskustvo mogu da dobiju tamo gde im kvalifikacije ne trebaju. Za to vreme najiskusniji stiču bez obzira na kvalifikacije i pri tome vrlo bezobzirno promovišu nove standarde i dobijaju kvalifikacije za nove promocije. Oni koji najviše rade najčešće najmanje imaju od tog rada, ali zato i svega drugog nemaju pa se nalaze u (ne)prirodnom ekvilibrijumu.
Životni standard nam raste dok se potrošačka korpa smanjuje, dugovi gomilaju, računi kamaraju. Fabrike se otvaraju, a zaposlenost opada u zemlji sa negativnom prirodnim priraštajem u kojoj je "jebi se" izraz najdubljeg gađenja i najprisnijeg zajedništva. Zidamo, pravimo, gradimo, podižemo, učimo, rastemo, razvijamo se i sve manje imamo... Najviše je onih što najviše hoće sa najmanje truda pa razliku nadoknađuju oni koji moraju jer nemaju, a treba im pa u proseku svi jedu sarmu u kojoj ni kupus ni meso nije iz Srbije, zemlje kojoj predviđaju sjajnu budućnost u proizvodnji zdrave hrane.

I ovde nije kraj, moglo bi tako još dugo da se nabraja, ali čemu? I zašto baš danas, kada je nama, koji živimo i radimo u zemlji Srbiji, 1. april svaki dan...

...