Hajde da pričamo o ...

... sreći. Ni manje ni više.
Razumem, nedelja je ujutro, tek ste izmileli iz kreveta, kafa miriše u blizini i moždane ćelije polako počinju da obavljaju predviđene funkcije... Kome je do tako teških tema?
Pa... meni...
Zadnjih dana sam okupiran ovom temom do te mere da počinje da utiče na moje svakodnevno funkcionisanje. Kažu da je pamet najbolje raspoređena stvar na svetu jer se niko nije žalio da je ima malo. Sa srećom je situacija obrnuta. Jeste li čuli nekog da se žali kako ima mnogo sreće? Dakle, ona mora biti najgore raspoređena stvar na svetu... Svakom fali malo da bude srećan, a koliko je to malo?
Šta vas čini srećnim? Kako znate da ste srećni? Primer: čovek koji ima otprilike sve za normalan život (šta god to bilo), ali žudi za dobrim sportskim automobilom koji je van njegovih finansijskih mogućnosti i smatra da bi ga to učinilo srećnim. Kako može da zna da je to zaista tako? Nije posedovao pre toga takav auto da bude siguran da mu to fali da bi bio srećan... Primer drugi: Skitnica koja ulazi u restoran da isprosi malo hrane dobija posao kao perač sudova i počinje da živi normalan život (šta god to bilo) je srećna ili ne? Šta vama treba da se nazovete srećnim i ne samo nazovete nego i osećate srećnim... istinski srećnim? Novac? Ili nešto nematerijalno kao zdravlje vama bliskih ljudi ili možda SMS koji vas dočeka kad ujutro otvorite oči?
Dobro, do sada je već jasno da je pitanje definisanja sreće individualno i specifično i zavisi od previše faktora da može da se kanonizuje i upakuje u neki kalup.
Ostaje drugo pitanje. Svi se trude da budu srećni i rade na tome da se to što pre dogodi, ali opet, izgleda da nam uvek fali to "malo" da budemo potpuno srećni. Zašto? Jel nam uvek kad dostignemo taj željeni nivo na kome mislimo da ćemo biti srećni jednostavno prorade neki unutrašnji mehanizmi koji nas teraju dalje? Ima li kraj kad kažemo "Dobro, sad je dosta, više mi ništa ne treba, uživam u ovome što imam i sve preko bi bilo opterećenje... ja sam srećan ovako..." Šta ako nema? Ili još gore, šta ako ima, ali jednostavno ne možete da dohvatite taj oblak? A vidite ga? Šta kada mogućnost da budete srećni zavisi od faktora na koje jednostavno nemate mogućnost uticanja? Da li se tako ikada može biti srećan? Da li ste istinski srećni ako u stvari i ne znate za bolje? Da li je sreća lepa samo dok se čeka...
Previše pitanja sa previše tačnih odgovora. A tek šta ako pitanje nije kako treba? Šta ako glasi "da li ja činim ljude oko mene srećnim?" Jel kako se može biti odista srećan ako druge učinite nesrećnim? I možete li biti srećni ako usrećivanje drugih čini da ste sami manje srećni?
Ufff, možda nisam trebao potezati ovu temu, čini mi se da mi blog polako sa nekih dnevnih i prizemnih tema odlazi put viših dimenzija u kojima ne važe pravila poznata čoveku... To me svakako ne čini srećnim :)