Toliko puta mi se desilo da mi se planovi izjalove da se više praktično i ne sećam kada sam nešto uspešno priveo kraju. Ne mislim na ove sitne svakodnevne, operativne, poslovne planove, već na neke dugoročnije i sa ozbiljnijim posledicama.
Recimo, ponovo sam registrovao Yuga iako sam nameravao da ga se otarasim. Prvo sam, naravno, pukao lovu da ga dovedem u stanje u kome bi mogao da kroz iglene uši prođe tehnički... Još ovu godinu kopile ima da me služi, a za sledeću mi je majstor koji je sređivao auto rekao: "Nemoj više, dosta je bilo..." tonom kojim brižni otac saopštava svom malom sinu da je njihov pas teško bolestan i da je najbolje da ga humano uspavaju.
Šta čovek da radi? Da nastavi da planira i pokušava da usmerava svoj život kako misli da je najbolje ili da se jednostavno prepusti pa kuda ga struje odnesu? Kako i koliko trpeti razočarenja uzrokovana neispunjenim zamislima u nadi da će jednom sve leći na svoje mesto? Zameniti strah od neuspeha za strah od neizvesnoti?
Mada, kakva je sigurnost u planovima koji se ne ostvaruju? Sve što ostane je iluzija da imamo kontrolu nad onim što nam se dešava, a to ne može biti dalje od istine...
A neizvesnost? Probuditi se ujutro i ne znati kuda? Nemati cilj? Nadu? Izgubiti smisao i odgovor na pitanje - zašto?
Kako izabrati manje zlo?
Kako ubiti one leteće karakondžule u stomaku (mutanti leptirića nastalih lepim događajima) kad osetite ili vidite da stvari ne idu kako ste želeli ili planirali? Odakle izvući snagu kada u nastojanjima da sprovedete svoje namere udarite u zid odbijanja?
Kako nastaviti dalje? Koliko upitnih rečenica može da se napiše u jednom blog postu?
Ja i dalje imam planove, i dalje pravim nove, iz prostog razloga što ne znam drugačije.
Ne gubim nadu, ni volju, još uvek, a kada više ne budem imao snage, valjda će mi biti i svejedno kako i gde plivam...
...
7 коментара:
Uh, plivanje, da! Hoću ja na more da plivaaaam :D
A leptirići... pa zar oni i inače ne žive kratko?! Jesu lepi, divni, krasni i sve to, ali a! sve što je lepo... lepo je :)
Nego, sad kad smo konstatovali kakve su žene, kad će proleće? :)
Ovi leptirići nisu lepi kao oni na koje misliš, a i žive dosta dugo, majke im ga... :D
A proleće će onda kad žene (bar neke) prestanu da budu onakve kakve smo konstatovali da jesu...
OK, Raid?! :D
I da se odmah razumemo, ja ne mogu da čekam toliko na proleće!
Neću tako.
Ne može!
Avaj žene, menjajte se!!!
znaš onu Del Bojevu "this time next year, we'll be millionaires";)
samo nastavi da razmišljaš pozitivno..jednog dana, kad budeš vozio mercedesa, sa sjetom ćeš pričati o bastard-u ;))
pozdrav
Milko, dobrodošao na blog, ono što mene plaši jeste da će mi trebati i vreme i upornost koju je Del Boy imao, a što se auta tiče svaki dan očekujem da mi otpadne točak pa ću da prefarbam Yuga u žuto i napišem preko njega "Troteri nezavisni trgovci" :)
"Who dares, wins!" :)
Nemam ni leptire, ni mutante u stomaku.. Samo kamenje tesko.. tesko.. tesko.. Jedino mi preostaje da gradim "kulu" od istog. A nada? Tja.. Nemam ni nju vise. Ni planove. Dok se ne preselim u neku drugu zemlju bojim se da ni ja ne postojim vise. Srecom pa me ogledalo svaki dan razuveri.. a od fotografija iz minulih dana bezim kao djavo od krsta..
Постави коментар