Dobar kao lebac...

Što će reći naizgled sa tvrdom korom, ali u suštini mekan i u dobroj meri šupalj. Pojam "dobar" se upotrebljava za osobu koja se povinuje prihvaćenim pozitivnim moralnim i socijalnim normama, za nekoga ko se drži biblijske "čini drugome što želiš da čine tebi", ali ova reč ima i još neke konotacije. Recimo, u mom kraju je običaj da se za nekog sa umanjenim mentalnim kapacitetima, tj. za nekoga sa blagom retardacijom ili izraženom naivnošću kaže da je "dobar". Ono što mene zanima je u kojoj meri neko može da bude dobar, a da ne bude "dobar"?
Ova razmišljanja jednim delom imaju veze i sa nedavnim postom o nezavisnosti i ljudima bez granica, pošto je ishodište i geneza obe kategorije verovatno ista, ali nisu direktno povezane u ovom slučaju. O dobroti kao osobini razmišljam već dug period pokušavajući da razvrstam i kategorišem sve relevantne faktore u nadi da ću uspeti da nađem prelomnu tačku u kojoj dobrota prema drugima postaje autodestruktivna, a to već nije, nadam se da se slažete, dobro. Kako se uopšte postaje dobar? Pa od malih nogu vas uče da slušate roditelje i starije, da ćutite kada vas niko ništa ne pita, da pričate kulturno i ponašate se pristojno, da radite šta vam kažu i da ne radite šta vam kažu... Sve ovo bi moglo da se podvede pod kućno vaspitanje i bonton da u nekim slučajevima ne postane toliko usečeno u mentalni sklop da jednostavno ne znate da se ponašate drugačije (postajete čovek bez granice). Toliko ste primorani da se ponašate u skladu sa ovim pravilima da počnete da gubite svoje "ja" pod naletom onih koji imaju šesto čulo da namirišu osobe slabe volje i talenat da ih maksimalno iskoriste.
Lepo je biti dobar, ima to svojih prednosti i naravno da je pristojno ponašanje i dobrota prema drugima važna i bitna i nikako ne govorim protiv toga, samo kažem da u nekim momentima jednostavno treba staviti sebe na prvo mesto. Džordž Karlin je u svojoj čuvenoj rutini "10 zapovesti" rekao da "poštovanje prema roditeljima ne treba da bude automatsko i podrazumevano, već treba da se zasluži" i potpuno je u pravu. Treba poslušati starije i ustupati im mesto u prevozu, ali kada vidite da preteruju zašto im ne bi rekli "Alo, bakuta, de si zapela? Ne ide ovaj bus na gradsko groblje!". Ili drugi primeri sopstvene dobrote koji direktno rade na vašu štetu, ali daleko bilo da neko kaže kako niste bili dobri. Izreka "Nijedno dobro delo ne prolazi nekažnjeno" u sebi nosi toliko istine. Koliko puta ste ponudili ruku, a tražili su vam bubreg? Koliko puta ste uradili nekom nešto, a da niste dobili ni hvala? Ili još gore, dobili ste nerazumevanje i nepoštovanje kao da je vaše delo bilo podrazumevano i obavezno? Koliko dugo i koliko mnogo čovek može da bude dobar drugima dok ne postane loš sebi i u još gorem slučaju dok ne postane "dobar"? Kada treba reći: "Ma da se nosiš u ... ... !"?
A znate li da možete da budete i previše dobri i da to nije dobro? Po vas? Jeste li imali prilike da čujete reči "Nisam ja za tebe, ti si previše dobar..."? OK, poštujem te, nisam preterano navalentan, trudim se da budem fin, kulturan i pažljiv i to je "previše dobro"? Prilikom sledećeg susreta ima prvo da ti zalepim šamarčinu i nazovem te droljavom funjarom pa da te onda vodim na piće, zaista ne bih želeo da budem previše dobar... Kad bolje razmislim - "Ma da se nosiš u ... ... !"

Dakle, budite dobri, ali ne dozvolite da vam ljudi kažu da ste "dobri", ja više svakako neću...

...